I Nemci su ozbiljno krenuli u atomsku trku sa Amerikancima; okupili su sve svoje najbolje naučnike toga vremena, jedino slavni Maks Plank nije želeo da radi za Hitlera. Plankovog sina su proglasili izdajnikom i obesili. I Plank im je bio sumnjiv zbog svoga stava da ne želi da se uhvati u nacističko kolo i zbog činjenice da je toliko godina radio zajedno sa Ajnštajnom i bio njegov prijatelj.
U ekipi onih koji su bili najistaknutiji u ostvarenju nemačkog atomskog programa su – Hajzenberg, Han, Laue, Bage, Koršing, Vajczeker, Virc, Dibner, Gerlah i Hartek. Svi ovi ljudi će pred kraj rata pasti u ruke Amerikancima i biće internirani u zatočeništvo u Englesku. (Treba podsetiti da ovi naučnici nisu bili oduševljeni ratom kojeg je Hitler vodio i da neki od njih uopšte nisu imali motiv da istraju na izradi atomske bombe.)
U najvećoj tajnosti
Nemci su želeli da svoj projekat realizuju u najvećoj tajnosti pa su zbog toga potražili neki skroviti kutak izvan svoje zemlje. Takvih je u Evropi bilo na stotine (Nemci su tada u svojim rukama držali gotovo celu Evropu.)
Odlučili su se za neka skrovita mesta u svojoj zemlji, iz praktičnih razloga, da bi realizacija programa bila brža. Jedan od centara u kojima se odvijao njihov atomski program nalazio se u mračnom klancu u visokim brdima, u blizini sela Rjukan u Norveškoj. Tu je svojevremeno podignuta centrala Norsk Hidro, koju su Nemci posle okupacije Norveške, preuzeli u svoje ruke. U najvećem norveškom vodopadu, svake minute, obrušava se tri miliona litara vode kroz cevi do turbina (pad cevi je 600 metara!).
U orlovskim brdima gde je napad iz vazduha gotovo nemoguće izvesti, proizvodi se “tajanstvena tečnost” – teška voda – koja se samo velikim elektrolizama može dobiti u značajnim količinama; ona se izdvaja iz obične vode. Tu se turbine nikada ne zaustavljaju: rade i dan i noć! Nemci i ne slute da bi nešto moglo promeniti njihov plan proizvodnje teške vode, uvereni su da niko ne zna za to njihovo skrovito mesto. I pored samouverenosti, hidrocentralu dobro čuvaju. Okolo nje je bodljikava žica, a vojni stažari budno motre svih 24 časa da neko nepozvan ne bio došao tu.
Ali u noći između 27. i 28. februara 1943, u toj fabrici dogodiće se nešto neočekivano što Nemci nisu mogli ni sanjati. Noć je bila vetrovita, u visokim brdima je stalno neka promaja, blaga zimska idila, ništa se pod snežnim pokrivačem nije naslućivalo. Oni koji su radili u četvrtoj smeni, mogli su kao i prethodnog dana čuti samo monotonu, muklu tutnjavu vode koja se neprekidno obrušava…
Tu se odjednom počne nešto čudno događati. Negde pred ponoć nemački stražar na svom radnom zadatku patrolnim korakom obilazi centralu. Mesec je žurno promicao iza oblaka i brda. Bledožuta svetlost rasipala se po snegu; kao u nekom naučnofantastičnom filmu promiću neke čudesne senke. Stražareve oči ne veruju u ono što vide: stigli su već pred glavnu kapiju na kojoj su specijalnim kleštima presekli lanac. Tiho su se uvukli u krug fabrike i došli do podrumskih vrata, a zatim nestali u tunelu za cisternama u kojima se čuva teška voda. Opet je vladala mukla tišina, samo turbine tutnje! Sve je potrajalo desetak, dvadesetak minuta…
Iznenada, posle zatišja, iz tunela iznikoše kao aveti neki ljudi i stadoše juriti glavom bez obzira. “Jesu li to vanzemaljci?” – promrmljao je kao u čudu iznenađeni stražar. Vatra se dizala visoko, fabrika teške vode je u plamenu… Rafalna paljba odjekuje kroz stenovita brda, straža je jurila kroz pomrčinu. Pucnjava se ne stišava, ali sve je gotovo! Hrabri norveški borci otpora već su bili prigrljeni u gusti ogrtač nepregledne šume, dalja potera za njima bila je besmislena.
Nemačka skrovita fabrika pretvorena je u gomilu ruševina, a 1.000 litara teške vode izlilo se iz uništenog rezervoara u odvodni kanal i mešao sa prirodnom vodim iz koje je nastala. Bio je to smrtni udarac nemačkom istraživačkom projektu od koga se neće oporaviti do kraja rata. (Nemci su odlučili, kako je napred rečeno, da tešku vodu koriste kao moderator u nuklearnom reaktoru. Bez teške vode oni nisu mogli stići do cilja).
Napoleonov konjak
U jesen 1942. godine general Grouvs i njegova dva najbliža saradnika, pukovnici Nikolas i Maršal, dogovaraju susret s Openhajmerom. Odabrali su neobičan randevu u privatnom kupeu luksuznog voza koji je saobraćao od Čikaga do San Franciska. Odabrana četvorka vozeći se kroz idilične predele, uz pisak lokomotive, kloparanja točkova po tračnicama, uz “Napoleonov konjak”, razgovora o prvim planovima za novu laboratoriju.
Potekli su konkretni predlozi: prvi po redu je Ouk Ridž u državi Tenesi, gde je već bila u toku izgradnja fabrike za dobijanje čistog uranijuma i plutonijuma, eksploziva za atomske bombe. Ali taj predlog neće proći iz jednostavnog razloga što se to mesto nalazilo blizu Istočne obale gde su već tada krstarile nemačke podmornice koje su povremeno iskrcavale špijune. Zbog toga su Amerikanci i novu fabriku za dobijanje uranijuma i plutonijuma locirali na daleki severozapad u Aunfordu. I to mesto je u igri, ali Openhajmer ne prihvata predlog, već traži neko koje bi bilo udaljeno od celog sveta.
Setio se Los Alamosa, skrivenog “gnezda” na jugu Amerike u državi Novi Meksiko, gde je nekada kao mladić išao u školu i kao pustolov verao se po okolnim brdima, jahao konje i lovio ptice. Školu je podigao 1918. penzionisani oficir Alfred Konel. Nalazi se na proplanku, na visini od 2.200 metara. Los Alamos su nekada posećivali lovci na divljač i radoznali turisti koji su se kratko zadržavali, ali u jesen 1942. tu se ne može sresti živa duša.
Komandosi
Jedanaest hrabrih ljudi obučavalo se mesecima u Engleskoj, u ambijentu kakav ih je očekivao u brdima sela Rjukana. Na glavni zadatak koji će besprekorno izvršiti spustili su se padobranima! Desetak dana krili su e u okolnim snegom prekrivenim kolibama dok su osetili da je kucnuo čas da izvrše veliki patriotski zadatak, da postrojenja dignu u vazduh.
