Iako je želeo da pobegne od rasprava o Hanovom pronalasku, Friš je u šetnji sa svojom tetkom napokon pristao da razgovara na tu temu. Razgovor su nastavili u tihom kutku porodičnog pansiona. Ubrzo su uspeli da dešifruju otkriće koje su učinili Han i Strasman. Njihov zaključak je epohalan koliko i to otkriće i glasi: “Uranijumovo jezgro bombardovano neutronima rascepilo se na gotovo dva jednaka dela koji, uz oslobađanje velike energije, lete u suprotnim pravcima.”
Tu, do tada nepoznatu, reakciju, Liza Majtner nazvala je “nuklearna fisija”.
Kad se vratio u Kopenhagen, Oto Friš je informisao kolege o velikom otkriću u Nemačkoj, a Nils Bor je odmah spakovao kofere i brodom krenuo na dalek put u Ameriku. Odredište njegovog putovanja bio je Vašington u kome je trebalo da se održi skup najboljih američkih naučnika koji su se bavili nuklearnim istraživanjima. Sastanak je započeo interesantnim izlaganjem danskog naučnika o otkriću nuklearne fisije. U mirnoj, gotovo gluvoj noći, naučnici su satima diskutovali o pronalasku nuklearne fisije i gotovo da niko nije primetio kad je stigla zora. Tako je u svanuće rođena još jedna velika naučna ideja – o “lančanoj reakciji”. Enriko Fermi iznosi tada interesantno mišljenje da fragmenti uranijumovog jezgra mogu osloboditi višak neutrona u velikom broju. “Zar nije moguće”, rekao je Fermi, “da se stvaraju novi slobodni neutroni koji ponovo cepaju nova jezgra!” Bila je to skica lančane reakcije koja će biti kruna svih otkrića, od Bekerela do Fermija. Lančana reakcija se događa prilikom eksplozije atomske bombe. To je nekontrolisana lančana reakcija. (U nuklearnom reaktoru odvija se kontrolisana lančana rekacija.)
Atomska bomba!
Te dve reči su se kao mora nadvile nad našom planetom. Ali tada niko još nije ni slutio da će upravo oni naučnici koji su pobegli ispred nacista i fašista, u Americi realizovati jedan džinovski projekat u kome će se roditi prva atomska bomba.
Rat je ubrzo zapalio Evropu. Nemačke smeđe kolone gazile su sve pred sobom. U ratnom plamenu sve je počelo da se menja. Čak i ono što je do juče bilo bezvredno, sada je bilo od neprocenjive vrednosti. I ko zna do kad bi taj, do tada ni po čemu značajan uranijum, koji je služio za bojenje i šaranje stakla predstavljao materijal za koji se niko nije otimao, da se nisu javili nemački naučnici koji su u slavu Fireru poručili: – Napravićemo atomsku bombu!
Atomski eho iz Nemačke stigao je preko Atlantika i zapljusnuo najbogatiju zemlju na svetu – Sjedinjene Američke Države. Tada su se oglasili emigranti, naučnici koji su pobegli ispred Hitlera i Musolinija. Na čelu “boraca” koji su tražili da se uranijum iskoristi za dobijanje novog oružja u Americi je Leo Silard, Jeverejin iz Mađarske koji je spas potražio u bekstvu. On je, ni časa ne časeći, oko sebo okupio nekoliko uglednih fizičara – Telera, Vignera, Vajskofa… Ali to je samo početak. Silard će “zagristi” svom snagom i u ekipu borca za novo oružje “vrbovaće” i Alberta Ajnštajna, najvećeg naučnika tog vremena. I Ajnštajn se kao emigrant obreo u Americi, u Pasadeni. Tamo je lepo primljen. Smestio se u jednu zelenilom ukrašenu vilu. Svoje znanje prenosi studentima univerziteta u Prinstonu. Silard je želeo da uspostavi vezu s Ajnštajnom. Uz pomoć Vignera koji je, takođe, živeo u Pasadeni, dogovoreno je da se uspostavi veza s Ajnštajnom. Tih dana slavni naučnik se spremao da ode na odmor na Long Ajland, malo ostrvo koje se nalazi u blizini Njujorka.
Silard traži Ajnštajna
Za svoj prvi izlet u Long Ajland odabrali su nedelju, 22. jul 1939. godine. Silard, Vigner i Teler tada nisu ni slutili da će to biti njihov istorijski put do tog malog ostrva. Bio je vreo letnji dan kad je odabrana trojka stigla do letovališta Pekonik. Dok su se automobilom, koji je trajektom prevezen do ostrva, primicali centru letovališta, Silard je razmišljao kako da nađu Ajnštajna. Automobil su ostavili na parkiralištu ispred jednog hotela, a zatim su krenuli u obilazak grada. Trojka neobičnih “turista” lutala je ulicama, ali niko nije znao da im kaže gde se nalazi kuća dr Murea koju je za odmor bio iznajmio Albert Ajnštajn. Kad im je sve to dosadilo, Teler je predložio da se vrate svojim kućama. Ali Vigner reče da bi bilo dobro da promene taktiku, da jednostavno upitaju prvog prolaznika koga sretnu: “Gde ovde stanuje Ajnštajn?”
Krenuli su dalje i uskoro sretoše neku stariju ženu koja je šetala sa svoja dva unuka:
– Znate li gde ovde stanuje Ajnštajn? – upitaše.
– Ajnštajn! Je li to onaj gospodin što svake večeri na plaži svira violinu i zamišljeno gleda u zvezde? – pitanjem odgovori ozbiljna stara gospođa držeći čvrsto dva dečkića za ruke.
– Možete li nas odvesti do njega? – upita Silard.
– Mogu, ali tek večeras kada sunce zađe i pojave se zvezde.
Lančana reakcija
Iako se svet početkom te 1939. godine nalazio pred ratnom katastrofom, svi ugledni naučnici tog vremena bacili su se na proučavanje nuklearne fisije. Rezultati su se smenjivali u nizu i objavljivani su u naučnim časopisima. Naročito aktivan bio je francuski naučnik Frederik Žolio koji u svom izveštaju takođe spominje “lančanu reakciju” uranijumovog jezgra. Već samo pominjanje reči “lančana reakcija” vodilo je zaključku da će čovek napraviti novo, moćno, zastrašujuće oružje. Bilo je samo pitanje dana kada će se to ostvariti.
