Kad se danas pogleda sa distance, čovek ne može da se načudi kakvu su suludu trku u naoružanju vodile Sjedinjene Države i Sovjetski Savez i to sve u drugoj polovini dvadesetog veka posle velike katastrofe koju je doneo Drugi svetski rat. Čak ni tragedije Hirošime i Nagasakija nisu opametile velike sile. Nisu opametile nikoga, jer svi hoće oružje i samo oružje. Zašto?
Suluda trka
Posle velikih tragedija u Japanu kao da se ništa nije dogodilo, započela je suluda trka između između dve velesile. Amerikanci su četiri godine punili svoje atomske arsenale pre nego što su Sovjeti napravili prvu nuklearku. Zbog toga nije ni čudo što je Amerika u vreme kubanske drame imala četiri puta više projektila od Sovjetskog Saveza. Ta nesrazmera nije bila nikakva garancija za Amerikance. Da je došlo do sukoba, obe zemlje bi bile uništene, a Planeta bi zbog visoke radioaktivnosti bila neupotrebljiva za čoveka. Kubanska kriza je veoma rasplamsala trku u naoružanju, pa 10 godina kasnije te dve velesile imaju toliko oružja da su mogle uništiti jedna drugu po 30 puta. Sve do 1972. godine Amerikanci su imali više nuklearnih glava od Sovjeta. Tada su Sovjeti imali 2.167 projektila, a Amerikanci 2.165! Međutim, na osnovu samo jednog elementa (broja projektila) odnos snaga se nije mogao uporediti. Tačan odnos se nikad nije mogao utvrditi. To nije uspelo ni timovima najboljih stručnjaka obe velesile. Odnos snaga zavisi i od kvaliteta prenosnih sistema, odnosno od pojedinačne snage svake bojeve glave. Ono što je bilo poznato je činjenica da su Sovjeti posle 1972. stalno povećavali prednost u broju nuklearnih glava.
Uvidevši svu besmisao svoje opsednutosti tim arsenalima u Americi i Sovjetskom Savezu su počeli da razmišljaju da se nešto preduzme i zaustavi trka u naoružavanju. Tako su 1969. godine započeli pregovori poznati pod nazivom SALT. U pregovore SALT bilo je uključeno samo oružje koje ima domet veći od 5.500 kilometara, a snagu veću od pet bombi bačenih na Hirošimu, to jest veću od 100 kilotona. Dakle, ovi pregovori su se bavili isključivo raketama dugog dometa (interkontinentalne rakete). Prvi sporazum između dve velesile (SALT-1) zaključen je 1972. godine u Moskvi. Cilj sporazuma bio je ograničavanje nuklearnih arsenala i zaustavljanje trke u naoružavanju.
15.000 nuklearki
Posle potpisivanja ugovora SALT-1, obavljanje su pripreme za sporazum SALT-2. Pregovori su dugo trajali da bi sporazum bio potpisan u Beču 18. juna 1979. Bio je to korak napred. Ugovor je ograničio broj projektila s obe strane kao i broj lansiranja, ali su mogućnosti za kršenje dogovora bile prisutne, a što je još gore, nuklearni arsenali supersila ostali su tako veliki da su opet jedna drugu mogle višestruko uništiti. I posle potpisivanja ugovora SALT-2, u svetu je te 1979. bilo 22 miliona vojnika pod oružjem, 117.000 tenkova, 66.000 borbenih aviona, oko 7.000 ratnih brodova. U čitavom svetu bilo je oko 15.000 nuklearnih glava. Na naoružanje u svetu tada se izdvajalo isto onoliko dolara koliko je bilo ukupno zaduženje zemalja u razvoju. To je bila žalosna činjenica.
Kad se raspao Sovjetski Savez, veliki broj nuklearnih glava ostao je u Ukrajini, Kazahstanu, Belorusiji… To oružje se moglo otrgnuti kontroli i doneti planetarnu katastrofu. I u novonastaloj situaciji Amerika i Rusija su nastavile da razgovaraju o daljoj kontroli naoružavanja i smanjenju nuklearnih glava. Tako je 1991. potpisan START-1. (Prvi Strateški sporazum o redukciji strateškog naoružanja). Po tom sporazumu dozvoljeno je Vašingtonu i Moskvi da drže 6.000 strateških bojevih glava na bombarderima, podmornicama i na raketnim lanserima sa zemlje. Godine 1993. potpisan je START-2 koji treba da izvrši novu redukciju bojevih glava između 3.000 i 3.500 i da tako bude smanjena opasnost od uništenja sveta. Ipak, i sa tim potencijalima moguće je uništiti našu civilizaciju. A što je veoma zabrinjavajuće, nijedan od ovih ugovora nije precizirao broj bojevih glava stavljenih u rezervu. Pomenutim ugovorima nisu obuhvaćene rakete kratkog dometa, niti svi projektili, kao i veliki konvencijalni vojni potencijali, a u okvire tih sporazuma nisu ušle sve nuklearne zemlje.
Raspadom Sovjetskog Saveza, kada je Rusija bila bačena na kolena, pretila je velika opasnost svetu, jer nikakve ravnoteže nije bilo. Danas kada je Rusija obnovila i modernizovala svoje nuklearne potencijale uspostavljena je ravnoteža i to je najbolja garancija da bi atomsko oružje opet moglo pored straha predstavljati i nadu čovečanstva. Ruski nuklearni potencijali su ogromni i ubitačni.
Monopolarni svet
Krajem dvadesetog veka u svetu su se dogodili veliki politički potresi: raspao se Sovjetski Savez i Varšavski pakt. Istovremeno NATO ne samo da se nije rasformirao već je počeo da se širi i tako je ravnoteža totalno narušena, a umesto bipolarnog dobili smo monopolarni svet sa jednom supersilom (Amerika). Tada je nastupio haos u svetu: Amerika je počela da gazi slabije od sebe, a sve pod izgovorom uvođenja demokratije! Kakva je to uvezana demokratija najbolje se vidi u Iraku.
Mač pod grlom
Bez obzira na potpisane sporazume trka u naoružavanju se neće nikad zaustaviti. To je prokletstvo ove civilizacije! Prva kontrola u naoružavanju i nije moguća. Nuklearne sile ostavljaju stare nuklearne glave na polici i čuvaju ih u rezervi. Nije poznato zašto će im te rezerve, jer u slučaju primljenog prvog udara ili nekog spektakularnog terorizma te nuklearke na policama mogle bi doneti samouništenje Amerike. One su, u svakom slučaju, mač pod grlom Sjedinjenih Država. Police sa starim nuklearnim glavama su prava ludost.
