Monstruozno dejstvo nuklearnih bombi može se višestruko pojačati, ako se one obaviju natrijum-oksidom koji bi apsorbovao neutrone i pretvorio se u natrijum 24 vrlo opasnu supstancu. Natrijum 24 je jako otrovan, ali brzo vetri i posle 15 minuta radioaktivnosti izgubi polovinu svoje snage.
Ljudi bi mogli preživeti u vrlo dubokim skloništima. Ipak, to nije kraj ove priče: čovek je prema granicama svog sopstvenog uništenja otišao još dalje, pa je takvoj bombi dodao kobalt 60 koji je veoma radioaktivan i dugotrajan. Radioaktivnost kobalta 60 ostaje godinama veoma opasna, pa bi oni koji bi preživeli trovanje izazvano natrijumom 24, stradali od kobalta. Tu spasa nema!
Bomba – šest miliona megatona
Ni ovde nije kraj priče o granicama do kojih je stigao čovek na putu svoga mogućeg uništenja. Naučnici su davne 1962. obelodanili da je moguće napraviti bombu takve snage koja bi uništila ceo svet! Bomba bi morala imati snagu od šest miliona megatona. Eksplozija takve termonuklearke uništila bi život na Zemlji. Možda je jedina srećna okolnost u toj sumornoj viziji u činjenici da takva bomba ne bi bila od koristi ni za napadača, ni za napadnutog, jer bi uništila i jednog i drugog. Veliki problem je u tome što bi se takva bomba mogla naći u rukama nekog novog Hitlera koji bi je mogao iskoristiti da uništi i sebe i protivnika. Do uništenja sveta, kada bi postojala takva bomba, moglo bi doći i greškom.
“Maska” koja je skrenula prvo Enrika Fermija, a zatim Irenu Žolio i Pavla Savića s puta otkrića nuklearne fisije bili su “transurani”! U uverenju da je otkrio transurane živeo je i Oto Han, ali “stari lisac” se još jednom vraća svojim eksperimentima. Već je novembar 1938. godine. Han i Strasmen grozničavo ponavljaju svoje eksperimente. Odjednom se u njihovoj laboratoriji događa nešto neobično, primećuju da se dobijene nove supstance, za koje su verovali da su izotopi radijuma; ponašaju u hemijskom pogledu slično radijumu. Hana stalno muči zagonetka tog novog metala. Najbliži medu poznatim elementima koji je hemijski sličan radijumu jeste barijum. Ali profesora Hana brine činjenica da njegova atomska težina iznosi tek polovinu uranijumove.
Barijum, a ne radijum
Profesor Han i njegov asistent Strasman su zbunjeni, ne mogu da odgonetnu zašto se pri transformaciji (menjaju) atomskog jezgra, njihova atomska masa toliko promenila?! Dotadašnja iskustva govore o neznatnoj promeni atomske mase pri transformaciji jezgra. Kako onda iz uranijumovog jezera nastaje jedno tako lagano jezgro? – pitaju se Han i Strasman. Sada se posvećuju ispitivanju novih supstanci da bi proverili da li bi one mogle biti izotipi barijuma. Sve njihove provere s obzirom na barijum bile su pozitivne! To ih je prosto šokiralo… Zatim oni 22. decembra 1938. godine šalju časopisu “Prirodne nauke” svoja zapažanja u kojima navode da njihovi (“radijumovi izotopi”) imaju osobine barijuma i da ti novi produkti nisu radijum već barijum! njihov zaključak “barijum, a ne radijum” je bio ključni u otkriću nuklearne fisije. Međutim, oni u tom trenutku još nisu znali kakvo su naučno otkriće učinili.
Liza Majtner je godinama, decenijama radila u Nemačkoj sa profesorom Otom Hanom i za velika naučna dela bila je nagrađena od cara Vilhelma. Tridestih godina dvadesetog veka u Nemačkoj je nacistička euforija. Ispred Hitlera beže Jevereji, Ajnštajn je već odavno u Americi, pobegao je i Nils Bor čija je majka Jevrejka, pobegao je i Oto Friš, sestrić Lize Majtner. Pobegao je i Leo Silard, zatim Edvard Teler, Hans Bete. Ispred nacista je utekla celokupna naučna elita koja će uskoro početi u Americi da radi na realizaciji velikog projekta “Menhetn” iz koga će se roditi novo oružje – atomska bomba.
Liza Majtener se u Nemačkoj zadržala znatno duže od njih, to joj je omogućio svojim autoritetom lično Oto Han. Ali kada se opasnost približila ovoj genijalnoj ženi, uspela je da pobegne u Dansku odakle je prešla u Švedsku i svoju naučnu karijeru nastavila na Nobelovom institutu. Ova žena će odigrati ključnu ulogu u dešifrovanju Hanovog otkrića, ali za to neće dobiti nikakvu nagradu niti naučno priznanje, baš kao što za otkriće nuklearne fisije ništa nisu dobili ni Enriko Fermi, Irena Žolio, Pavle Savić, Oto Friš i Hanov asistent Strasman.
Svoj rad “barijum”, a ne “radijum” Han i Strasman su hitno poslali Lizi Majtner u Stokholm. Liza je primila pismo u jednom malom mestu u blizini Geteborga, u Kungelvu koji se nalazi na zapadnoj obali Švedske. Iscrpljena od dugogodišnjeg napornog istraživačkog rada i od briga koje su joj poslednjih godina doneli nacistički progoni u Nemačkoj, u tišini porodičnog pansiona i da tu sama, daleko od sveta, provede Božićne praznike.
Ali, ni to “progonstvo” nije moglo u potpunosti da je izoluje. Njen mladi sestrić, Oto Friš, koji je pobegao iz Nemačke 1934. i radio u Borovom institutu u Kopenhagenu, bio je potišten zbog samoće njegove tetke, pa se odmah uputio u Kungelv. Tako je Friš sa svojom tetkom dočekao Božić 1938. godine. Želeo je da u tišini odmori dušu, da prošeta sa Lizom i da se zabavi na skijama koje je poneo.
Friš ne želi diskusiju
Hanovo pismo iznenadilo je i uzbudilo Lizu Majtner. Ona je znala da Han radi precizno i da su njegovi nalazi tačni, pa je osetila da je u pitanju epohalno otkriće. Sada joj se javila želja da sa nekim od kolega fizičara prodiskutuje o brojnim pitanjima koja se nameću iz Hanovog i Strasmanovog pisma. Shvatila je da bi joj u tome mogao pomoći sestrić, jedan od najzapaženijih mladih naučnika u Borovom institutu. Ali Friš nije pokazivao želju ni za kakve diskusije, jer je hteo da se odmori.
