Kubanska drama ima i svoju drugu stranu medalje koja je isto tako potresna i zanimljiva kao i priča koju smo spoznali u Karipskom moru. Sudbina čovečanstva postala je totalno neizvesna već 20 godina posle eksplozije prve atomske bombe. Nuklearno oružje počelo je da se gomila velikom brzinom, da bi, iz godine u godinu, dostizalo fantastične brojke. Čovek je na svom nuklearnom početku stigao pred vrata pakla o čemu je svojevremeno svedočio Džon Kenedi, predsednik Sjedinjenih Država. Obraćajući se Ujedinjenim nacijama 25. septembra 1961. godine, Kenedi je uputio ovo dramatično upozorenje: “Svaki muškarac, svaka žena i svako dete živi danas pod atomskim Damaklovim mačem koji visi o koncu, koji kakav incident, bilo zbog pogrešnog računanja ili trenutka ludosti, može svakog trenutka da prekine.”
Dugme uništenja sveta
Još tada, takoreći na početku atomske trke u naoružanju, videlo se kolika odgovornost leži na američkom i sovjetskom predsedniku koji u svojim rukama drže “dugme uništenja sveta”! Breme strašne odgovornosti za vreme Kubanske krize bilo je prava mora. Burne i neprospavane noći imali su predsednici Kenedi i Hruščov.
Kako je to u stvarnosti izgledalo i kako bi u praksi moglo da izgleda u vreme kubanske krize, ali i proteklih godina i decenija koje su pretile i prete sveuništavajućim atomskim ratom.
Dan i noć predsednici Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza nalaze se dakle u direktnom kontaktu sa radarskom mrežom koja, u stvari, “kontroliše ceo svet”. Ta stvarnost može da liči i na crni humor, ali je, ipak, stvarnost.
U jesen 1962. godine američke novine pisale su i ovo: “Svakog trenutka predsednik Kenedi može da bude alarmiran. Jer, čim radari na svojim ekranima signaliziraju sumnjive predmete, daje se znak za uzbunu. U slučaju da to bude raketa, predsednik bi imao svega 15 minuta da donese sudbonosnu odluku: da pritisne ili ne pritisne dugme. Vreme brzo prolazi.
“Stotinu predmeta”, ako su to stvarno rakete, pašće uskoro na baze ili na američke gradove, ili istovremeno i na jedne i na druge. Minuti jure, a predsednik zahteva nove informacije od radarskog centra. Upućeno je naređenje vojnom aerodromu kod Endrjusa, u blizini Vašingtona, da pripremi avion na raketni pogon koji pripada strateškoj avijaciji koji u hitnim slučajevima treba da posluži predsedniku kao komandno mesto. Iz pomorske baze Kvantiko već je krenuo helikopter da prebaci Kenedija sa jahte na aerodrom.
Meteori, a ne rakete!
Predsednik je već u vremenskom cajtnotu, on ne može više da odugovlači sa donošenjem odluke, mora da odluči pre nego što stigne helikopter: treba li da naredi da se napadač udari celokupnim arsenalom raketa i bombardera sa atomskim oružjem. Nijedan čovek u istoriji nije nikada doneo po čovečanstvo tako ozbiljnu odluku. I upravo tada od Odbrambenog vazdušnog saveza Sjedinjenih Američkih Država stiže druga poruka: “Stop – predmeti indentifikovani – to su meteori, a ne rakete. Ponavljamo: meteori, a ne rakete. Stop!”
Bila je to, dakle, beskrajno tanka nit između opstanka čovečanstva i njegove katastrofe. Ovaj primer je samo pretpostavka, ali ne tako daleka od onog što bi se stvarno dogodilo.
Još od prvih decenija atomske trke, u Americi i Sovjetskom Savezu nagomilane su količine nuklearnog oružja u monstruoznim razmerama, o čemu “obični ljudi” imaju sasvim neodređenu predstavu. Apsurdna trka nastavljena je posle kubanske krize. Količine bombi i raketa daleko su, još sedamdesetih godina, premašile potrebe za uništenjem naše civilizacije. Obe velesile raspolagale su tolikom količinom oružja kojom su mogle da unište jedna drugu 30 puta! I da apokaliptične predstave budu potpune: atomski rat trajao bi nekoliko minuta ili nekoliko časova! Deset godina posle prve eksplozije sovjetske termonuklearke, oni su imali hidrogensku bombu jačine 120 megatona! Imala je snagu kao 6.000 bombi na Hirošimu!
Alarm crvenog telefona
Evo jedne moguće scene kada se predsednik nađe u situaciji da odluči da pritisne ili ne pritisne dugme. Nije to naučna fantastika, već stvarnost. Vraćamo se opet na američki kontinent i šezdesete godine. Naš junak i tragičar je Džon Kenedi. Predsednikova jahta krstari zalivom Atlantika u blizini Vašingtona. U jahti su Kenedi i njegova pratnja. Tri časa je izjutra. Nebo je prekriveno tmurnim oblacima. Predsednik spava nemirnim snom pošto je do kasno u noć čitao neke zabrinjavajuće depeše.
U tri časa i pet minuta, radio-telegrafista na jahti prima šifrovanu poruku: Elektronski računari predviđaju da će pasti na Sjedinjene Države za 12 minuta. To su verovatno sovjetske interkontinentalne rakete! Strateška avijacija Amerike stavljena je u stanje pripravnosti!”
Dežurni oficir juri prema sobi predsednika. U kabini crveni alarm crvenog telefona, povezanog sa komandantom strateške avijacije, uveliko zvoni. Na vratima agenti FBI nervozno traže ključ i otvaraju bravu. Kad su ušli unutra, predsednik se već probudio, čita poruku Odbrambenog vazdušnog sistema Sjedinjenih Američkih Država i trlja oči. Upravo je sanjao kako Karipskim morem defiluju nuklearne podmornice sa raketama od pet megatona i da je primio zabrinjavajuću vest da su Sovjeti na Kubi instalirali rakete sa atomskim bojevim glavama.
Rakete i u snovima
Ali bio je to samo san! Predsednik ponovo čita poruku odbrambenog vazdušnog sistema Sjedinjenih Država i još nije u stanju da shvati njenu sadržinu. Razvoj događaja poslednjih dana nije ukazivao da bi moglo doći do atomskog napada na Ameriku.
