Iz Amerike će početkom 1961. krenuti hajka na kubansko ostrvo, a gusarski prepad biće slomljen na plažama Las Viljasa, ali se naslućivalo da nevolje za tu malu ostrvsku zemlju tek predstoje. Kubansko podneblje, taj suncem okupani, tamnozeleni, plavi i beli ambijent za kojim žude brojni slikari, od pobede revolucije često će biti pritisnuto tamnim oblacima. Kastro će odmah shvatiti da je njegova mlada država na nišanu raketa američke moćne armije, pa će zatražiti vojnu i svaku drugu pomoć od Sovjetskog Saveza i istočno-evropskih zemalja.
Najmodernije sovjetsko oružje: rakete sa atomskim glavama, bombarderi, transporteri, tenkovi, topovi, torpedni brodovi i vojni stručnjaci, nalaze se na Kubi. To je slika koja je u septembru 1962. godine zaprepastila Vašington. Mladi predsednik Džon Kenedi prosto ne može da veruje u tu stvarnost koja je bila surova za Ameriku i njene saveznike. Lansirane rampe postavljene su na samo stotinak kilometara od Sjedinjenih Država, ali stanovnici na Floridi, u Džordžiji, Severnoj i Južnoj Karolini, Alabami. Spavaju svoj miran san i ne slute da za samo koji minut mogu biti pogođeni sovjetskim raketama sa Kube koje nose atomske bojeve glave. Ništa bezbednije tih dana ne žive ni stanovnici udaljenih područja Amerike.
U Beloj kući počelo da ključa!
Mladi predsednik Džon Kenedi, svestan cele situacije nastoji da zadrži prisebnost u tim kritičnim trenucima. U jeku Kubanske krize obraća se javnosti i saopštava da je situacija teška i komplikovana, da će Sjedinjene Države zadržati smirenost i prisebnost, ali i odlučnost da uklone sovjetske rakete i atomsko oružje sa Kube.
U Moskvi je sve, kao i proteklih decenija, obavijeno velom tajnosti. Samo poneka rečenica, poneko kratko saopštenje “probije” zidine Kremlja! Kubanska kriza započela je 4. septembra, a 11. septembra Planeta je zaprepašćena: iz Moskve stiže upozorenje Americi da bi napad na Kubu “značio početak vođenja rata!”. O dramatičnoj situaciji i apokaliptičnim slutnjama svedoči i rečenica iz saopštenja sovjetske Vlade da “Amerika preduzima provokacije koje bi mogle uvući svet u katastrofu atomskog rata!”.
Da ova tragična situacija može imati i komične prizvuke svedoči i euforično raspoloženje u Havani koje je zavladalo posle ovog sovjetskog saopštenja. Predsednik Kenedi trpi kritike republikanaca koji mu zameraju da ne preduzima ništa protiv sovjetskih isporuka atomskog oružja Kubi. Bio je to ozbiljan signal Kenediju koji je pozvao pod oružje 150.000 rezervista. Sve političke i vojne snage stavljene su u funkciju uklanjanja raketa, pa je Kenedi američkoj avijaciji naredio da 16. septembra započne snimanje kubanske teritorije. Istog dana američki predsednik daje naređenja brodovima da presretnu svaki sovjetski brod koji bi pokušao da prenese oružje s Kube u neku latino-američku državu. Bio je to pravi uvod u oluju koja će besneti Karipskim morem sredinom oktobra 1962. godine. Ta oluja će zapretiti da potopi celu zemaljsku kuglu. U Karipskom moru tih dana došlo je do bliskog susreta američkih i sovjetskih brodova, ali o tome se malo zna. Državnici sveta su se javno obraćali vođama velikih sila da zadrže prisebnost.
Kenedijev govor
U ponedeljak 22. oktobra 1962. godine, u času kada je Evropa polazila na spavanje, predsednik Džon Kenedi sa patetičnom teatralnošću i ledenom ozbiljnošću, zapnjusnuo je sa televizijskim ekrana šokirane građane Amerike porukom o uvođenju totalne vojne blokade Kube. Kenedijev ponoćni govor doneo je uzbudljive trenutke između ponedeljka i utorka. Kao snažan zemljotres, predsednikove reči uzdrmale su svetske političke centre, pa sa svih strana stižu apeli da se spasi mir.
Na mig iz Moskve sovjetski razarači zaustavljaju motore u Karipskom moru i odlažu pogibeljni “randevu” sa američkim krstaricama. Možda je to onaj spasonosni ventil koji će spasiti Planetu od uništavajuće eksplozije. U trenucima beznađa u Kremlju povlače najbolji mogući potez, ali je to još uvek samo tanka nit koja deli Planetu od kataklizme.
Invazije Kube postala je pitanje sveta!
U trenucima kada se čini da akteri “kubanske oluje” tonu pod njenim naletima kao žrtve svog riskantnog poduhvata, vukući za sobom, poput bespomoćnog davljenika, u ponor “smaka sveta” i one zbog kojih su se upustili u taj “stravični rizik”, iz Moskve je stigla mudra odluka predsednika Hruščova da povuče sovjetske rakete s Kube. Na Hruščovljevu odluku, Kenedi je reagovao:
“Odluka predsednika Hruščova je mudra i državnička!” Na kubansku krizu ne gledamo kao na pobedu, već kao na časnu nagodbu.”
Kubanska drama srećno se završila…
Junaci te drame Kenedi i Hruščov ubrzo su završili svoje karijere! Kenedi je ubijen 22. novembra 1963, a Hruščov je (14. oktobra 1964) smenjen sa svih dužnosti da bi sedam godina proveo u kućnom pritvoru gde je umro 11. septembra 1971. godine.
Kuba u obruču
Velike pomorske snage sa 45 ratnih brodova, među kojima je bilo i pet nosača aviona blokirali su sve prilaze Kubi. U to vreme Amerika u 18 zemalja ima 127 vojnih baza među kojima je i 35 raketnih. Analitičari vojnih zbivanja pitaju se da li su baze na Kubi gore od američkih u Turskoj, Pakistanu, Iranu, Tajlandu…
“Domovina ili smrt”
U Havani je euforija: “Domovina ili smrt”! – odjekuje ulicama glavnog grada Kube. Fidel Kastro je presvukao stotine hiljada civila u vojne uniforme i podelio im oružje. Uzavrela latinska krv budi snažne emocije, svi su u transu.
