Američki vojni i civilni planeri izradili su dokument pod radnim naslovom “NSC-68”. Taj značajni dokument američke spoljne politike naznačio je da je Sovjetski Savez glavni američki protivnik i da sa njim ne može biti nikakvog sporazumevanja. Bilo je takođe jasno da Amerika želi da svoj autoritet nametne celom svetu.
Naravno, obe ove naznake bile su pogrešne. To je vreme potvrdilo, ali je Amerika i do danas ostala na istom kursu, s tim što je umesto Sovjetskog Saveza sada glavni “neprijatelj” Rusija!
Autori pomenutog dokumenta analizirali su mogućnost američkog ponašanja i predvideli moguće akcije. Tako je treća varijanta akcije predviđala preventivni rat protiv Sovjetskog Saveza. Cilj je bio da se, pre nego što ojača, uništi Sovjetski Savez! Prethodno je Sovjetima trebalo postaviti ultimatum koji oni ne bi prihvatili pa bi se tako našao formalni povod za preventivni rat. Ovo je zahtevalo iznenadni atomski udar. Amerikanci su shvatili da bi i u slučaju značajnog razaranja na širem prostoru Sovjetskog Saveza, Crvena armija vrlo brzo prodrla u Zapadnu Evropu, pa su ideju o preventivnom ratu napustili kao nedelotvornu i teško ostvarivu.
Politika zastrašivanja
Američki predsednik Truman u aprilu 1950. odlučio je da prihvati četvrtu varijantu iz dokumenata “NSC-68” koja je predviđala stalno jačanje vojnih snaga koje bi postale glavno sredstvo zastrašivanja. Politika zastrašivanja pratiće svet tokom celog Hladnog rata, ali, nažalost, i danas. Autori pomenutog dokumenta u dramatičnom tonu su predstavili Sovjetski Savez kao demona koga treba uništiti. Sećajući se tih dana i događaja, Trumanov savetnik Čarls Morfi je mnogo godina kasnije pisao: “Kada sam pročitao taj dokument, toliko sam se uplašio da sutradan nisam došao na posao!”
Američka vojna strategija zahtevala je velika sredstva koja je trebalo izdvojiti. Za veliko izdavanje novca iz budžeta valjalo je naći opravdanje pred američkom javnosti.
Tada je (1950) izbio rat u Koreji. Amerikanci su ubrzano krenuli u naoružavanje, jačanje svojih kopnenih, pomorskih i vazduhoplovnih snaga. Ubrzo je njihova avijacija narasla na 1.400 bombardera B-47 koji su bili sposobni da nose atomsko oružje stacionirano u bazama u Evropi i Severnoj Africi. Već seledeće, 1951. godine pokrenut je američki raketni program čime će trka u naroužanju dobiti novi dramatičan zaplet.
U jeku Korejskog rata, u Americi su (1952) održani predsednički izbori. Novi gazda Bele kuće bio je general Dvajt Ajzenhauer, istaknuti vojnik u Drugom svetskom ratu, komandant savezničkih snaga koje su se 1944. godine iskrcale u Normandiji. On se nije previše razumeo u ekonomiju, ali je znao da je Korejski rat dosta ispraznio američki budžet i da ekonomska nestabilnost ne bi donela ništa dobro Americi. Američka vojska nije imala jedinstvenu strategiju. Ajzenhauer je zatekao šest strategija, po dve u svakom rodu vojske što je odnosilo dodatna velika sredstva.
Na našoj planeti su se posle Drugog svetskog rata događale velike promene. Događaji su sustizali jedan drugoga. Međunarodni odnosi su se stalno komplikovali. Čak i posle sovjetskog lansiranja prvog veštačkog satelita, u Vašingtonu su se osećali toliko nadmoćno, pa im se ni u snu nisu mogle javiti slike nečega što bi ih tu na njihovom pragu moglo iznenaditi i ugroziti opstanak te velike zemlje. Zbog toga u Vašingtonu nisu pokazivali uzbuđenje na početku kubanske revolucije, ali će ih crvena kubanska zvezda koja je zasijala u Havani 1959. godine probuditi iz sna i spustiti sa oblaka. Amerikanci su tada shvatili da na našoj planeti nije sve onako kako to oni vide. Pred očima Vašintgona, tu u Havani, biće upaljena velika crvena baklja kao simbol komunizma, simbol koji će Americi doneti velike glavobolje.
Dogodila se Kuba!
Kuba, zemlja “gorkog šećera”, postojbina mambe i velikih cigareta od dolaska Kolumbovih karavela još četiri veka bila je unosno lovište španskih konkvistadora, a potom sedamdeset godina, severno-američkih Eldorado. Kubansko ostrvo doživeće velike promene 1959, silaskom Kastrove dvanaestorice “gnevnih ljudi” sa sablasnih divljina Sijera Maestre na šetališe Havane čime će označiti pobedu socijalističke revolucije. Ali ta država neće se svideti mnogima na Zapadu, čak ni onima u njenom najbližem komšiluku.
Kubanski gvahirosi kojima je Kastrova agrarna reforma donela nadu i spasila ih bede i dotrajalih kolibica od trske i koji se više ne hrane, kao decenijama pre, samo šećerom i parčetom sušene ribe u svečane dane, ne žele povratak prohujalih, tegobnih vekova. Novo, zanosno, pomalo i romantično raspoloženje Kubanaca danima i mesecima “kvare” u Vašingtonu. Bela kuća započeće 1959. godine da vrši snažan pritisak na Kubu, Amerikanci će ulagati velike napore da uguše mladu državu, zavešće totalne sankcije protiv režima u Havani, sankcije koje će trajati godinama, nadživeti Hladni rat i Fidela Kastra.
“Kec na jedanaest”
Korejski rat došao je Amerikancima kao “kec na jedanaest” kada se stvorila atmosfera u zemlji za velika ulaganja u razvoj oružja i tehnike. Američki visoki vojni funkcioneri su kasnije isticali da ne bi bilo takvih ostvarenja na području naoružanja da Rusi nisu napravili takvu grešku kao što je bio napad na Južnu Koreju.
A bomba u Evropi
Politički okvir nove politike dobiće naziv “Oslobođenje”, a Ajzenhauer je već u svom prvom govoru pozvao na uništenje sovjetskih snaga u Evropi i na ujedinjenje Koreje. Ajzenhauer je nastojao da izvrši redukciju u američkoj vojsci i da prekobrojno ljudstvo zameni moćna tehnika i oružje. U Zapadnu Evropu uneseno je atomsko oružje i demonstrirana odlučnost da se uz manje vojnika saveznici odlučno brane.
