Staljin u početku nije davao preveliki značaj atomskoj bombi i on svoju vojnu strategiju nije mnogo menjao. Atomska bomba za Ruse je tada imala uglavnom prestižno značenje i zemlji je davala psihološku sigurnost. Sada je Amerika potražila primat u super-bombi (hidrogenska bomba), ali nije računala da su im Rusi za petama i da će i oni nešto kasnije imati istu tu bombu. Dok su sovjetski naučnici bili homogeni u svakom zahtevu koji se pred njih postavljao, kod Amerikanaca je bilo drugačije. Kad je Truman odlučio da se napravi super-bombu, protiv te ideje bio je Robert Openhajmer (otac atomske bombe), a protivljenje je izrazio i Enriko Fermi, čovek koji je napravio prvi nuklearni reaktor i bio jedan od vrhovnih naučnika autoriteta u Americi.
Sovjetska vojna strategija bila je potpuno podređena “velikom vođi”, koji je u nizu prilika izneo svoje shvatanje odnosa vojnih snaga i pozicija Sovjetskog Saveza. Još početkom 1943. Staljin je promovisao svoju vojnu strategiju koja će biti aktuelna do kraja njegovog života. Staljinova vojna strategija naglašavala je posebno sledećih pet elemenata:
– stabilnost pozadine
– moral armije
– kvantite i kvalitet divizija
– naoružanje armije
– organizacione sposobnosti komandnog kadra.
Nafta, motiv za rat
Novonastala realnost koja potvrđuje da i Rusi imaju atomsku bombu donekle je izmenila američku vojnu strategiju koja je sada ispitivala mogućnost primene nuklearnog oružja kao verovatnog instumenta praktične politike u slučaju preventivnog napada na Sovjetski Savez. U američkim vojnim planovima bilo je naglašeno da je Sovjetski Savez glavni neprijatelj i da će u novom ratu Sovjeti nastojati da zaposednu Bliski istok i njegova naftna bogatstva i naruše vitalne komunikacije saveznika.
Američka ratna doktrina se menjala, a glavna strategija bila je usmerena prema zaustavljanju i uništenju neprijatelja koga su na Zapadu označili kao – Sovjetski Savez. Kada je SSSR krajem 1949. godine raspolagao atomskom bombom, Amerikanci su napravili novi ratni plan – “Dropšot” prema kome je sukob sa Sovjetima neizbežan, a da se američke vojne snage, podržane saveznicima, moraju dugotrajno pripremiti za budući rat u kome će ostvariti pobedu. Naglasak je stavljen na jačanju nuklearnih potencijala i da se i ubuduće osigura američka prednost u količini atomskog oružja. Plan je predviđao da se odnos 10:1 u korist Amerike održi. Planom “Dropšot” označen je čak i dan napada na Sovjetski Savez i njegove saveznike. Početak ratnog sukoba trebalo je da bude 1. januara 1957. godine i do tada je trebalo izvršiti mnoge pripreme.
Konfuzija u strategiji
Moglo bi se reći da je između američke političke i vojne komponente vladala konfuzija. Suviše su precenjivali svoje sposobnosti, a potcenjivali protivnika. Verovali su da će im nova super-bomba (hidrogenska bomba) doneti nedostižnu prednost, ali su se i tu prevarili jer su godinu dana posle njih imali isto oružje. Nuklearna i termonuklearna bomba predstavljale su velike novine i u toj novonastaloj situaciji nisu se najbolje snalazili ni Truman ni Staljin. Dok je prvi (pogrešno) smatrao da je tim novim oružjem postao apsolutni gospodar sveta, drugi je još uvek živeo u svojoj strategiji koju je postavio krajem 1942. godine kada je Crvena armija krenula u veliku ofanzivu na Istočnom frontu.
I pored velike ukupne snage, Sjedinjene Države nisu bile u stanju da povežu političke i vojnostrategijske zahteve da bi ostvarili velike vojne snage. Demobilisana američka armija (kopnene i vazduhoplovne snage, te mornarica) po svojoj brojnosti bila je daleko iza sovjetske. Superbombarderi B-29 postali su prespori za prenošenje atomskog oružja, dok je s druge strane Sovjetski Savez ubrzano radio na protivvazdušnoj odbrani i stvaranju brzih lovačkih aviona. To je, naravno, otežavalo američko delovanje. U to vreme američke vaduzušne baze nalazile su se jedino na teritoriji Velike Britanije, pa je prenošenje atomskog oružja bilo moguće ostvariti samo sa tog prostora. Prva linija sovjetske odbrane nalazila se u Istočnoj Evropi.
Izbegnuta katastrofa
U tom sedmogodišnjem periodu priprema za nuklearni rat dogodiće se mnogo toga značajnog, a na sreću do rata neće doći. Iako je taj rat trebalo da se dogodi pre 60 godina, već tada su dve nuklearne zemlje, SAD i Sovjetski Savez, bile toliko moćne da bi se taj sukob pretvorio u svetsku katastrofu. To je verovatno bio glavni razlog što do rata nije došlo. On bi, u svakom slučaju, bio besmislen i u njemu bi jednako krvarila i Amerika koja se osećala superiorno. Realnost je bila sasvim drugačija jer je Sovjetski Savez već dobro razvio svoje raketne sisteme kojima je mogao protivniku da zada smrtni udarac. Vođeni tim saznanjem, Amerikacni su odustali od besmilenog napada.
“Staljinova doktrina”
Staljinova doktrina zalagala se za ukupno angažovanje svih raspoloživih snaga na frontu i u pozadini, kao i stalno naoružavanje armije. Armija je morala imati u svim rodovima vojske mnogo oružja, visok moral boraca i sposobne komandante.
