Naučnici su bili dalekovidiji od političara i vojnika. Prvo Bor, pa Silard, Frank, Rabinovič, kasnije i Openhajmer, Ajnštajn i Saharov bili su veliki protivnici upotrebe atomskog oružja i veliki borci za mir. Džems Frank je dao odličnu “dijagnozu” da je jedina alternativa nuklearnoj kontroli trka u naoružanju, zatim da Crvena armija već kontroliše rudnike uranijuma u Johimovu (Čehoslovačka) i da u toj ogromnoj zemlji sigurno takvih rudnika ima više. Zbog toga je realno očekivati da će Sovjeti ući u atomski maraton sa ciljem da dostignu i prestignu Ameriku. Ukoliko bi Sovjetski Savez bio inferioran u atomskoj trci, mogao bi lako doći u iskušenje da prvi napadne, a to bi bilo ravno katastrofi. (Sovjeti nisu bili inferiorni i nisu se odlučili da izvrše nuklearni napad).
Japan idealna meta
Truman i njegovi saradnici drugačije su razmišljali i po svaku cenu su želeli da se Staljinu pokaže američka vojna snaga i da se obezbedi mekše sovjetsko ponašanje. Vođen tim idejama, predsednik Truman je euforično izjavio: “Ako to eksplodira, a mislim da hoće, ja ću sigurno držati čekić nad tim momcima.”
Isfrustriran sovjetskom moći i željom da se ne dopusti sovjetski uticaj u drugim delovima sveta, Truman je želeo da ima vojnu silu koja bi bila najvažniji činilac u sprečavanju jačanja sovjetskih pozicija. Bomba je bila izraz neprijateljstva prema Sovjetskom Savezu. To je potvrdio, kasnije, i general Grouvs. Američki nuklearni projekat je stvaran na bazi neprijateljstva, prvo prema Nemačkoj, a zatim prema Sovjetskom Savezu. Upotreba bombe bila je samo finale tog projekta, a Japan idealna meta. Najlakše je bilo naći izgovor da je bomba bačena kako bi se završio rat i spasli mnogi životi američkih vojnika koji su ginuli na Pacifiku.
Američke procene sovjetskih mogućnosti da napravi atomsku bombu bile su različite: političari i generali su smatrali da će im za to biti potrebno 15-20 godina. Neki naučnici, koji su radili na projektu “Menhetn”, verovali su da će Rusi za četiri godine imati nuklearnu bombu i bili su u pravu. I pored želje da zadrži monopol na atomsko oružje, Amerika je inicirala predlog da se u Ujedinjenim nacijama formira Međunarodna komisija za atomsku energiju. Sve je bilo tako zamišljeno da se kontroliše Sovjetski Savez i da mu se onomogući da koristi rudnike uranijuma i da napravi sopstvenu bombu. U toj međunarodnoj kontroli atomskih istraživanja Amerika bi imala posebnu ulogu. Ona bi u svakom slučaju bila u prednosti jer je već imala nuklearno oružje, a drugima bi se stopirao svaki pokušaj da do njega dođu. Te namere je Staljin prozreo i ni po koju cenu nije želeo da se na taj način sačuva američki atomski monopol. Nepoverenje među saveznicima bilo je ogromno, a posle Hirošime preraslo je u neprijateljstvo o čemu je jednom prilikom govorio Andrej Gromiko, dugogodišnji ministar inostranih poslova Sovjetskog Saveza.
(Ne)iskreni saveznici
– Sada se čine pokušaji da se takva politika opravda tvrdnjom da američka strana nikad nije gajila loše namere u vezi sa atomskim oružjem. Ponekad se izjavljuje na najvišem nivou da je Amerika u vreme kada je imala monopol nad atomskom bombom mogla, da je htela, drugima, uključujući i Sovjetski Savez, diktirati svoje uslove, ali da to nije činila iz visoko moralnih razloga. U tom argumentu nema ni trunke istine. Nipošto ne bi trebalo tražiti vrlinu tamo gde je nije bilo. One koji operišu navedenim argumentima umesno je posavetovati da na događaje pogledaju iz drugog ugla. A šta je mogao učiniti Sovjetski Savez kada je fašistička Nemačka već bila potučena, i do kojih je međa mogao stići moćni talas sovjetskih armija koje tek što su satrle hitlerovsku ratnu mašineriju, da Sovjetski Savez nije bio veran svojim savezničkim obavezama. (Andrej Gromiko, 1983. godine).
Američka sredstva informisanja su 1946. godine snažno podržala međunarodni plan kontrole korišćenja i razvoja nuklearne energije. To je isticano kao primer američke spremnosti za međunarodnu saradnju. Naravno, američka namera je bila sasvim drugačija: da ona čini međunarodnu “vlast” koja će pod zastavom Ujedinjenih nacija u slučaju zloupotrebe od neke neposlušne zemlje delovati kao međunarodni policajac.
Trka u naoružanju
Frank je, poput Silarda i Bora, predlagao da Amerika žrtvuje deo suvereniteta i dopusti međunarodnu kontrolu nuklearne tehnologije. (Amerika to nikad nije prihvatila, a danas traži od svake zemlje koja bi pošla tim istim putem da dopusti atomsku kontrolu i da se odrekne takvog posla). Džems Frank je naglašavao da to treba učiniti pre nego što bomba bude bačena. U slučaju da se tako ne postupi, Frank je upozoravao da će svetsko javno mnjenje osuditi Ameriku i da će uslediti velika atomska trka u naoružanju. To će se, naravno, dogoditi.
