Atomsko oružje postalo je jedn od glavnih elemenata međunarodnih odnosa oko koga se odvijaju glavni tokovi vojnog i političkog delovanja. Tehnološki razvoj otvorio je puteve u stalnoj trci u naoružanju, posebno između dve supersile – Amerike i Sovjetskog Saveza.
U tu trku uključili su se i drugi i sve je više zemalja koje žele da poseduju atomsko oružje. Decenije svetskog mira održavaju se u senci atomskog oružja i uz neprestanu pretnju izbijanja svetske katastrofe. I sada, u trenucima prividnog spokojstva nakon pada Berlinskog zida, opasnost od izbijanja nuklearnog rata nije nestala. Svet je krajem 20. veka izgubio ravnotežu, umesto bipolarnog sveta, početkom 21. veka monopolarne moći jedne supersile koja dominira u vojnom, ekonomskom i političkom smislu.
Ravnoteža straha
Danas se sa sigurnošću može konstatovati da je atomsko oružje otpočetka uticalo na promene političkog i strateškog ponašanja velikih sila, stvorilo je novu, nuklearnu strategiju i trasiralo nove perspektive akcije koje bi, ukoliko se realizuje, dovela do uništenja naše civilizacije. Proteklih decenija mnogo se pisalo i reaspravljalo o svim aspektima mogućeg i nemogućeg, analizirane su i upoređivane poznate strategije supersila, razmišljalo se i o novim s ciljem da bi se dobio odgovor na pitanje: može li atomsko oružje samo po sebi osigurati svetski mir ili je to stalna opasnost koja jednom može doneti katastrofu.
Danas, kao i pre više decenija, svetski mir počiva na ravnoteži straha. Mi živimo u jednoj kontradiktornoj realnosti: atomsko oružje je najveća pretnja globalnom miru, a istovremeno i najveći moderator odnosno prepreka izbijanju svetskog rata.
Amerikanci od početka ništa nisu prepustili slučaju. Oni su još u vreme ubrzanih napora na izradi prve atomske bombe organizovali, kako je napred rečeno, specijalnu grupu obaveštajaca koja je dobila zadatak da prikuplja sve podatke o nemačkom atomskom programu. Grupa koja je dobila tajni naziv Alsos (na grčom – šumarak) odmah je počela s akcijom. Njena centrala u oslobođenom Parizu (1943) počinje da priprema planove – kako sprečiti Sovjete da se domognu nemačkog atomskog programa, odnosno uređaja i ljudi.
Dakle, Amerika je još na startu želela da zadrži monopol i živela u uverenju da će zahvaljući tom novom oružju imati posebno mesto u svetu. Predsednik Ruzvelt nije znao kakvi će biti efekti atomskog oružja, ali je živeo u čvrstom uverenju da ono treba da ostane samo u američkim rukama. Ruzvelt ni po koju cenu nije želeo da svome ratnom savezniku Staljinu saopšti tajnu atomskog projekta. Čak ni svom najvećem savezniku, britanskom premijeru Čerčilu, Ruzvelt nije želeo da poveri atomske tajne. To je bilo tako na početku realizacije programa “Menhetn”.
Ravnopravno partnerstvo
Premijer Čerčil je osetio da Britanija u ratnim uslovima ne može napraviti nuklearno oružje, pa se maksimalno okrenuo Americi smatrajući da bi ove dve zemlje zajedno mogle ostvariti izvanredne rezultate na polju novog oružja. Britanci su brzo shvatili vrednost nuklearnog, oružja pa su odlučno zagovarali saradnju sa Amerikom kao osnovu za zajedničkom posleratnom dominacijom svetom. Međutim, već 1942. kada su Amerikanci uhvatili dobar korak ka ostvarenju atomskog projekta, želja za saradnjom počela je da slabi.
Tako su u junu 1942. Čerčil i Ruzvelt postigli dogovor o ravnopravnom partnerstvu o nuklearnom projektu, krajem iste godine Amerikanci su odlučili da razmena informacija bude restriktivna. Čerčilu se to nije svidelo, on se plašio da će Amerika po završetku rata prepustiti Evropu samoj sebi, a da Britanija izmorena i bez kolonija neće moći da se suprotstavi sovjetskoj dominaciji. Upravo zbog toga mu je trebalo atomsko oružje kojim će Britanija – moći da se predstavi kao snažna država, a u slučaju opasnosti s Istoka zapretiti upotrebom A-bombe.
Kada je shvatio da Amerikanci sprovode embargo na atomski program, Čerčil je reagovao brzo i energično. Uspeo je da se dogovori sa Ruzveltom i da njih dvojica potpišu tajni sporazum, kojim je obnovljeno partnerstvo u nuklearnim istraživanjima. Taj sporazum je ostvaren u Kvebeku 19. avgusta 1943. godine. Čerčil je dao čvrsto obećanje Ruzveltu, što je pismeno i potvrđeno, da Britanija neće imati interese za industrijske i komercijalne aspekte koji bi bili u “neskladu sa mišljenjem predsednika Amerike”.
Od tog datuma Britanija je počela aktivno da učestvuje u projektu “Menhetn”, pa su se njihovi naučnici odmah uputili u Ameriku, odnosno atomski centar u Los Alamosu. Ruzvelt je želeo da sačuva ratnu koaliciju sa Britanijom. Obe strane su se obavezale da ni po koju cenu neće ustupiti podatke nekoj trećoj zemlji. Ovo je značilo da treći saveznik iz antihitlerovske koalicije – Sovjetski Savez – neće biti uključen u atomski projekat. To bi dalje značilo, kako su verovali u Americi i Britaniji, da Sovjeti dugo i zadugo neće imati to novo oružje.
Moguć Armagedon
Danas se može reći da je atomsko oružje postalo sastavni deo života kao pretnja, odnosno stalno prisutna opasnost da je neki Armagedon moguć. S druge strane, čini se da su se obistinile Lenjinove reči iz daleke 1918. godine kada je analizirajući odnos militarizma i brzog tehnološkog razvoja zaključio da će doći do pronalaska takvog oružja kada će rat biti nemoguć.
Izgubljena planeta
Potpuno je izvesno da bi rat koji bi se vodio atomskim oružjem, prestao biti sredstvo racionalne politike. Bez obzira na to da li bi se radilo o upotrebi taktičkog ili strategijskog nuklearnog oružja, planeta Zemlja bi za čoveka zauvek bila izgubljena, jer život na njoj više ne bi bio moguć. Ovo najbolje govori kolika je odgovornost na onima koji u svojim rukama drže sudbinu ovog sveta.
