Kada su Sovjeti izvršili eksploziju svoje prve atomske bombe (1949), Klaus Fuks iznosi engleskim vlastima sve u detalje što je proteklih sedam godina prenosio ruskim naučnicima. Zaista neverovatno! Nikome tada nije jasno zašto je to učinio, zašto je odao samog sebe. Kratko mu je suđeno, dobio je 14 godina, devet je odbrojao, da bi odmah otišao u Nemačku Demokratsku Republiku gde je postao zamenik direktora Nuklearnog instituta u Rozendorfu kod Drezdena. Tada se oženio u 50. godini, započeo novi život, naučni i porodični.
Svi kod Staljina
Amerikanci su bacili atomske bombe na Japan ne zbog Japana koji je već bio “mrtav”. Razlog tom bombardovanju bio je u činjenici da je trebalo impresionirati Sovjetski Savez (Japan je bio dobra meta koja se mogla opravdati). Odmah po objavljivanju vesti o bombardovanju Hirošime, u Moskvi se okupila cela sovjetska politička i naučna elita. U 21 čas u kabinetu akademika Igora Vasiljeviča Kurčatova je veoma živo. Kada je radio objavio saopštenje o bombardovanju Hirošime, akademik Kurčatov se obratio kolegama: “Uveren sam, drugovi, da Amerikanci pokazuju atomsku snagu baš nama, a ne Japancima koji su pred predajom. Velika opasnost je tu, predstoji nam težak zadatak. Savetovanje sovjetskih naučnika se nastavlja do duboko u noć… Učesnici sastanka shvatili su reči akademika Kurčatova i razumeli delikatnost trenutka u kome se njihova zemlja nalazi.
Dvadeset tri sata i trideset minuta!
Kremlj! Kabinet predsednika Saveza narodnih komesara Josifa Visarionoviča Staljina. Na okupu su članovi Politbiroa. Staljin se upoznaje sa saopštenjem iz Vašingtona, lagano zatvara crvenu fasciklu, podiže pogled kojim pređe preko svih saradnika i zaustavlja se na licu Lavrentija Pavloviča, potom još jednom prodornim očima odmeri prisutne kojima se obratio rečima:
– Truman nije Ruzvelt! Novi gazda Bele kuće može da nas bombarduje i dezinformacijama, ali mi mu nećemo pružiti to zadovoljstvo.
Zatim ponovo pogleda u Beriju i nastavi:
– Možemo li mi poslati tamo na lice mesta, našeg stručnjaka koji će detaljno proceniti situaciju?
– Zadatak će biti uspešno izvršen, druže Staljine! – odgovori Lavrentije Pavlovič.
Sedmi avgust!
Pet časova i trideset minuta. Kremlj! U Staljinovom kabinetu, pored zida, sede članovi Politbiroa Centralnog komiteta.
Vrhovni im se obraća rečima:
– Sada kada je postojanje atomske bombe izvesno, moramo učiniti sve da i mi napravimo to oružje, da uspostavimo ravnotežu sa Amerikancima. Bilo bi neodgovorno da sedimo i čekamo da Truman nekažnjeno spusti atomsku bombu na naše sede glave.
Vođa je osetio snagu atomske bombe i njenu poruku. Još jednom se okreće prema Beriju:
– U našem je interesu da prenesemo opšte rukovođenje poslovima u toj oblasti na Lavrentija Pavloviča. Preciznije, ne rukovođenje već personalnu odgovornost.
Prisutni klimanjem glavom odobriše vojnu zapovest, a Berija shvatajući delikatnost zadatka, preblede i nastavi da uz pojačanu koncentraciju sluša Staljinove reči.
Hladni rat
Kod Staljina nije bilo milosti, ni šale, svaka njegova odluka predstavljala je bespogovornu zapovest. To zna Berija, znaju svi članovi Politbiroa, znaju i sovjetski naučnici, i vojnici i narod. U leto 1945. godine Sovjetski Savez više nije ratovao, ali za ovu veliku zemlju koja je u tom ratu izgubila svoje najveće ljudske potencijale novi rat tek počinje. Rat u kome se neće ginuti na bojnom polju ispred Staljingrada, Lenjingrada i Moskve, ali taj Hladni rat će biti mnogo duži, možda i teži od onog što je upravo završen. Od tog 6. avgusta 1945. u Kremlju je stalno napeto. Vođa je podelio zadatke, treba ih izvršiti.
Prvu kontrolisanu atomsku vatru na istočnoj polulopti zapalio je mladi naučnik, akademik Kurčatov. Kao i četiri godine ranije u Čikagu, kada su baš u decembru Fermi i njegovi saradnici bili očarani velikim ostvarenjem, puštanjem u rad prvog nuklearnog reaktora, tako je sada i Kurčatov sa svojim saradnicima posmatrao Gajgerove brojače koji svojim otkucajima potvrđuju da su i oni, ali i mnogo težim uslovima, ostvarili veliki san.
Celokupni projekat sovjetske atomske bombe odvijao se u Laboratoriji broj 2. To je bio naučni centar Ruske akademije nauka kao što je Los Alamos bio centar američkog nuklearnog projekta. O radovima u Rusiji niko nije znao kao što niko nije znao dokle su stigli Kurčatov, Tam, Arcimovič, Panasujk, Vavilov i ostali odabrani fizičari kojima je maršal Staljin dao zadatak da naprave atomsku bombu. Za Sovjete je to bilo “biti ili ne biti”, a svi materijalni i naučni potencijali bili su podređeni ostvarenju tog cilja. Put do bombe vodio je preko reaktora, a na tom putu bilo je mnogo poteškoća, o čemu je jednom prilikom svedočio Igor Vasiljevič.
Procvat sovjetskog programa
Sovjetski atomski program širio se narastajući kao silna reka: od Lenjingrada do Staljingrada u rad se uključivao sve veći broj naučnika, inženjera, laboranata i radnika. Naročito velike napore ulagali su u prirodu od jula 1945. do decembra 1946. godine. Kao rezultat tog studioznog, obimnog i napornog rada, sovjetski atomski tim, predvođen Igorom Vasiljevičem, uspeva da 25. decembra 1946. u 18 časova prvi put prati lančanu reakciju.
