Hladni rat ili hladni mir! To su samo dva različita naziva za istu stvar, za paničan strah od mogućeg uništenja naše civilizacije.
Da sve bude interesantnije: više od 70 godina održava se svetski mir, što je istovremeno najduže razdoblje mira u evropskoj istoriji. U našem svetu svakojakih apsurda i kontradiktornosti jedna od najvećih je u činjenici da ti zloćudni atomi istovremeno predstavljaju i strah i nadu čovečanstvu. Globalni mir na planeti održava se globalnim strahom od uništenja. Dokle je čovek u svojoj razornoj moći otišao moguće je potvrditi sa brojnim primerima.
Jedna dovoljna za Francusku
Još odavno su napravljene termonuklearne bombe takve razorne moći da samo jedna od njih, ako bi se najefikasnije upotrebila, može da sprži celu Francusku (najveću evropsku državu). Postavlja se pitanje: Ko ima takvu bombu? Svaka nuklearna sila je u stanju da bez problema napravi takvu bombu. Uveren sam da takve bombe imaju Amerikanci, Rusi, Kinezi i Francuzi. Englezi… možda i Indija, Pakistan i Izrael. Za takvu bombu potrebno je imati efikasne sisteme prenosa (Amerikanci i Rusi ih sigurno imaju) koji nijednog trenutka ne daju mogućnost za miran san.
Teško je i zamisliti kakva bi apokalipsa nastala pri upotrebi takvog oružja (moguće je napraviti i višestruko razornije termonuklearne bombe). Kako bi se jedna takva bomba upotrebila? Sam njen naziv (termonuklearna) sugeriše na pretpostavku da bi takva bomba imala mnogo jače dejstvo ako bi eksplodirala visoko iznad zemlje, nego na zemlji. To je, u stvari, “jedno malo veštačko Sunce” koje bi moglo, na primer, da eksplodira 100-200 kilometara iznad jedne države (ako se efikasnim sistemom prenosa dovede do određene tačke). Tada se stvara temperatura od milion stepeni Celzijusovih! Takva temperatura uništava sve u širokom krugu (toplotno dejstvo). Bomba istovremeno ima i strahovito jako mehaničko dejstvo, zatim gigantsko radioaktivno zračenje.
Zloslutni Teler
Prilikom eksplozije te bombe na velikoj visini došlo bi do strahovito jakih turbulencija vazduha koji bi jurio brže od zvuka pa bi – pod pretpostavkom kada ne bi bomba spržila sve ispod sebe – gigantski vrtlog sve stvari, predmete, objekte… sa zemlje nosio visoko prema centru eksplozije. Zanimljivo je da je otac prve takve bombe, američki naučnik Edvard Teler, šezdesetih godina prošlog veka zagovarao atomski rat i napad na Sovjetski Savez! Čovek koji je možda najviše znao o takvom oružju bio je zagovornik njegove upotrebe i javno govorio da se nuklearni rat može preživeti. To je bilo potpuno iracionalno delovanje jednog takvog naučnika, ali ono najbolje ilustruje u kakvoj je atmosferi tada svet živeo i kakve su (neopravdane) fobije na Zapadu vladale i na pomisao da Sovjeti imaju nuklearno oružje. Činjenica koja je vrlo bitna i koju treba istaći je da Sovjeti nikada ni na koga nisu bacili atomsku bombu.
Prva verzija smaka sveta prisutna je u glavama naučnika još od 1962. godine, ali za takvu bombu, govorili su tada, treba sačekati još koju deceniju da se napravi. Da li su takve bombe napravljene? Ko zna; možda se kriju u skladištima nuklearnih arsenala Amerike i Rusije.
Bombe ogromne snage od više hiljada megatona, upozoravali su tada naučnici, mogu se napraviti u dogledno vreme. Ukoliko bi eksplodirale iznad severnog ili južnog pola, istopile bi ogromnu količinu leda i snega i donele dramatičnu promenu klime. Severnu poluloptu zahvatile bi strašne poplave koje bi izazvale pravu katastrofu za njene stanovnike! Da li bi to bio potop sličan onome o kome se govori u Bibliji?
Druga verzija: Ubitačnim tempom utrkivale su se nuklearne sile s ciljem da naprave što više termonuklearnog oružja. Samo 12 godina posle Hirošime, Sovjeti su napravili hidrogensku bombu snage 120 megatona, što je ravno jačini 6.000 atomskih bombi bačenih na Hirošimu. Sovjeti su u jesen 1961. isprobali superbombu koja je imala snagu kao 2.500 atomskih bombi bačenih na Japan. Eksploziv za termonuklearnu bombu je prilično jeftin. Za termonuklearku od 1.000 megatona potrebno je oko 50 tona teškog vodonika u tečnom stanju i, naravno, upaljač koji se zove – atomska bomba. Ako bi takva bomba eksplodirala na visini od 20 kilometara, mogla bi spaliti površinu od 500.000 kvadratnih kilometara, odnosno državu veličine Francuske. Ako bi ta bomba eksplodirala 200 kilometara iznad zemlje, uništila bi površinu cele Zapadne Evrope. Eksplozija bi, kako je napred rečeno, izazvala strašnu vatrenu oluju, vazduh bi jurio ka centru brže od zvuka, dok bi ogromna temperatura spržila sve pred sobom.
Treća verzija: Uništenje sveta pomoću radioaktivnosti! Na našoj planeti postavljeno je na gotovs toliko nuklearnih bojevih glava, da bi, slučajno ili namerno, pritiskom sa dva prsta na dva dugmeta, u Americi i Rusiji, bilo moguće zatrovati sva ljudska bića na Zemlji, kao što piše Nevil Šat u svom uzbudljivom romanu “Na obali”.
Apokalipsa
Na stranicama našeg lista, narednih dana, u ovoj uzbudljivoj priči o atomima koji seju strah i održavaju svetski mir, biće još govora o Edvardu Teleru, jednom od glavnih junaka drame koja traje više od sedam decenija. Ono što je sigurno: termonuklearni rat mogao bi doneti više načina za uništenje života na Zemlji. O tri moguće varijante raspravljalo se u naučnim krugovima još ranih šezdesetih godina 20. veka, a to su:
– Dramatična promena klime;
– Spaljivanje svih gradova i sela;
– Ubijanje svih živih bića pomoću radioaktivnosti.
