Poreklom Francuskinja, kraljica Jelena Anžujska donela je u Srbiju jorgovan i plemićke manire s francuskog dvora, volela je i umetnost, pa je u manastiru Gradac imala i čuvene škole slikanja, tkanja i tapiserije. Uživala je da mlade devojke uči umetnosti, školu tapiserije otvorila je i u Brnjaku na Kosovu.
I posle Jelene Anžujske, kroz vekove, u ovoj svetinji uvek je, manje ili više, bilo umetnosti. Tako je i danas, naročito u poslednje dve i po decenije, od dolaska u manastir Jasne Topolski, tada magistra slikarstva, a sada igumanije Jefimije.
Zahvaljujući mati Jefimiji, koja je slikarstvo usavršavala u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, sestrinstvo manastira Gradac danas je poznato širom Srbije, ali i sveta, po izuzetnim slikama koje ovde nastaju, ikonama, koje su prava umetnička remek-dela, posebnoj brizi za manastir i po duhovnoj školi kojom se ponose i Žička eparhija i cela Srpska pravoslavna crkva.
Kada su pre nekoliko godina posetili manastir Gradac i igumaniju Jefimiju, reporteri AFP napisali su "da je u šumovitim predelima Golije, na jugozapadu Srbije, u manastir Gradac, nekoliko desetina monahinja posvetilo svoj život Bogu, ali da zamonašenjem i dolaskom u manastir nisu odustale od svoje doživotne strasti – slikanja".
– Kao slikarka mislila sam da će mi umetnost pomoći da otkrijem istine, da rešim misteriju smrti, ali odgovora nije bilo, pa sam počela da ga tražim na drugoj strani i shvatila sam da crkva može da mi pruži kompletan odgovor na ovo veliko pitanje u životu – ističe igumanija Jefimija i naglašava da je, po dolasku u Gradac, najpre naučila ikonopisanje, da je nastavila da slika i da je na najbolji način spojila duhovno i umetničko, odnosno pomirila umetnost i veru.
Kad su je videle ovde, mnoge njene drugarice sa fakulteta i srodne umetničke duše probale su i odlučile da ostanu. To se desilo i njenoj sestri Magdaleni, najbližoj pomoćnici, koja u manastirskoj radionici podučava mlade monahinje ikonopisanju.
Njena i sobe drugih monahinja više liče na umetničke radionice nego na kelije. Slikaju skoro svakodnevno, njihove slike imali su prilike da na izložbama vide ljubitelji ove umetnosti u Beogradu i drugim gradovima Srbije.
– Što više slikamo, to nam se ikone sve više čine nedokučivim. I nikad ne možemo da kažemo da smo ovladale tehnikom ikonopisanja – objašnjava monahinja Magdalena.
– Moje slikarstvo pre i posle zamonašenja se razlikuje, u prvom delu svog života tražila sam odgovore, dok danas prihvatam život onakav kakav jesete. Verujem da moje slike odražavaju misterioznu povezanost između umetnika i siluete sveca koji se polako pojavljuje na dasci ikone. Za mene je bitno da razmišljam koga slikam, kako da prikažem njegov izraz lica i njegov izgled. Moram da osetim da me gledaju i da je to put koji me vodi nebesima. U Gracu je svako slobodan da izrazi svoj talenat – ističe mati Jefimija.
Marija obilazi sestre
U manastir Gradac povremeno dođe Engleskinja Marija koja je ovde službovala do pre desetak godina, a sada u Engleskoj podučava "svoje Engleze" pravoslavlju. Kad god može dođe da obiđe svoje sestre podno Golije, da sa njima slika i veze i da im pomogne u drugim aktivnostima.
Beograđanka
Igumanija Jefimija je rođena u Beogradu, gde je završila srednju školu i Akademiju lepih umetnosti, potom i magistrirala. Jedno vreme provela je u manastiru Žiča odakle je na svoj zahtev došla u Gradac jer joj je trebalo više tišine i uslova za bavljenje umetnošću. Osim umetnika, među sestrinstvom ima i lingvista, filologa, profesora, arhitekata… Ne zapostavljaju ni "druženje sa narodom", praznicima, subotom i nedeljom, porta je, kao na našoj slici, često puna naroda.
