U jeku ekonomske i humanitarne krize i usred pandemije, Sirijci danas, 26. maja, glasaju na predsedničkim izborima. Pobednik se već zna: Bašar al Asad. Njegovoj vladavini se ne nazire kraj.
Ovo su drugi predsednički izbori od početka rata u kojem je stotine hiljada ljudi ubijeno, a milioni bili prisiljeni da napuste zemlju.
Očekuje se da će Asad, koji je na poslednjim predsedničkim izborima 2014. dobio 88,7 odsto glasova, osigurati četvrti mandat od sedam godina. I to iako je i na ovim, kao i na prethodnim izborima, čisto formalno dozvolio učešće protivkandidata. Reč je o bivšem državnom ministru za parlamentarne poslove Abdulahu Salomu Abdulahu i Mahmudu Ahmadu Mareiju, šefu Nacionalnodemokratskog fronta, male opozicione stranke koja ima podršku države.
– Asad zbija šale s demokratskim strukturama pretvarajući se da su dva kandidata koje su odobrila tajne službe – pravi konkurenti. Oni nemaju šanse za pobedu – kaže Mona Ganem, direktorka Sirijskog ženskog foruma za mir.
Čitav izborni postupak, od odabira kandidata, do prebrojavanja glasova, kontroliše režim. I jasno je da režim pokušava da uz pomoć izbora obezbedi legitimitet.
Zavisnost od Rusije i Irane
Asad sada ponovo kontroliše oko dve trećine teritorije Sirije i samo još region Idlib, severoistok kojim upravljaju Kurdi i turski protektorati još uvek nisu pod njegovom vlašću.
To je postigao uz pomoć Rusije i Irana – kada je Rusija intervenisala vazdušnim snagama, specijalnim jedinicama i vojnom policijom 2015, neposredno pre mogućeg poraza Asada, i kada je Iran poslao brigade i šiitske paravojne snage. Uz njihovu podršku, Asad je vojno već pobedio u ratu, čak i ako rat još nije gotov.
– Ne postoji podsticaj za političke pregovore o bilo čemu. Asad zavisi od tih sila “koje ga drže na vlasti”. Ali on sada mora i da nagradi te sile koje Siriju vide kao neku vrstu plena koji sada moraju da podele. Rusija je već ugovorom obezbedila prirodne resurse poput nafte i gasa, ali pre svega fosfor – ukazuje stručnjakinja za Siriju Kristin Helberg.
Prema mišljenju stručnjaka, već sada jasno može da se uoči sukob između Irana i Rusije oko uticaja na sirijsku vojsku, tajne službe i sirijske milicije. Oni smatraju da Sirija više nije u potpunosti suverena.
“Teška hipoteka” za Moskvu
Rusija je mnogo uložila u Siriju, i politički i vojno. “Ta zemlja je velika hipoteka za ruskog predsednika Vladimira Putina”, kaže Kristin Helberg. A jedno je jasno, dodaje: Rusija ne može sama da stabilizuje Siriju.
Veliki deo infrastrukture u mnogim krajevima zemlje je uništen. U područjima koja kontroliše režim, ljudi teško žive: satima stoje u redu za hleb, pred benzinskim pumpama formiraju se dugački redovi, jer je gorivo postalo retka roba.
– Rusija želi da se Zapad pomiri sa Asadom, između ostalog i da bi finansirao obnovu, jer Rusija za to nema novca – kaže Kristin Helberg.
Putinu su potrebni saveznici za Siriju. Postoje znaci da su neke zemlje, posebno iz tog regiona, zainteresovane za normalizaciju Sirije. Egipat nastoji da ponovo pridruži Siriju u Arapsku ligu, a Ujedinjeni Arapski Emirati su 2018. ponovo otvorili svoju ambasadu, doduše na nižem diplomatskom nivou.
Mnoge organizacije za pomoć iz Evrope želele bi da podrže ljude u Siriji. Helberg, međutim upozorava na opasnost da tom pomoći upravljaju organizacije i ljudi bliski režimu, a to bi značilo saradnju s režimom.
– Umesto toga, trebalo bi zadržati ciljane sankcije i razgovarati s civilnim društvom. A obnovu ne bi trebalo bezuslovno podržavati – kaže Helberg.
U međuvremenu je i nemačko Ministarstvo spoljnih poslova najavilo da neće biti ponovnog uspostavljanja odnosa sa režimom sve dok se on ne uključi u verodostojan politički proces pod rukovodstvom Ujedinjenih nacija. Ali to se još uvek ne događa.
