Bašar al Asad je pobednik. To je potvrđeno i poslednjim dogovorom Putin-Erdogan. Nakon susreta u Sočiju, Vladimir Putin ga je obavestio: „Turska je saglasna sa stavom Rusije da je glavni cilj uspostavljanje i očuvanje teritorijalne celovitosti Sirije”, piše Dušan Proroković za Sputnjik.
Nakon osam godina rata u Siriji, rasplet je konačno na vidiku. Biće još sporadičnih vojnih operacija, otvaranja lokalnih kriza i mnogo pregovora, ali to neće uticati na rešenje.
Asad je sačuvao državu, uprkos svim razaranjima, nemaštini i jezivom pritisku. Protiv njega se digla sila kakva nije viđena još od 1999. godine i agresije NATO-a na Srbiju. Prvi plan te „sile“ bio je da se Asad svrgne, zatim da se Damask opkoli (prekine veza sa Latakijom), potom da se Sirija podeli. Propadali su jedan za drugim.
Pola miliona žrtava, pet miliona raseljenih. Procene su da broj žrtava (ranjenih i poginulih) prevazilazi pola miliona, iz zemlje je izbeglo preko pet miliona ljudi, interno raseljenih je i više od tog broja. Usledio je i ekonomski kolaps, u ratnim uslovima nije ni moglo drugačije, Održati u takvim uslovima motivisanost vojske, poverenje naroda i uopšte osigurati funkcionisanje sistema (političkog i ekonomskog), izazov je bez presedana.
Asadove pobede pripisuju se Putinu
Sudeći po prvim reakcijama, Asadu ovu pobedu neće svi priznati. Zasluge se pripisuju – Putinu. Razlog za to je jednostavan: pobeda Asada donosi i krupne promene u međunarodnim odnosima. Zašto?
Prvo, poslednji sporazum Putin-Erdogan postignut je u „astanskom formatu“. Prvi put nakon tri decenije sukob ovakvih razmera rešen je bez „zapadnih partnera“. Astanski okvir je rezultat rada trilaterale Rusija-Iran-Turska, ova tri aktera preuzimaju odgovornost i rukovode celokupnim procesom. Bez EU, bez NATO-a, bez Arapske lige!
Drugo, Rusija se pokazala kao „kredibilan partner“. Asada nisu ostavili na cedilu, pomagali su ga na svaki način – vojno, finansijski, politički. I u teškim trenucima i nemogućim uslovima nalazili su rešenja da to učine, podrška je ostajala uprkos svemu.
Amerikanci nisu u stanju da štite svoje saveznike
Treće, iako je Trampova odluka o povlačenju bila jedina moguća, ostaje gorak utisak da Amerikanci nisu u stanju da zaštite svoje saveznike. Ne samo da je san sirijskih Kurda o državi raspršen, već će ostati i bez teritorijalne autonomije (što su sa Asadom u jednom trenutku još i mogli dogovoriti).
Četvrto, nakon ovoga sledi „politička rekonfiguracija“ Bliskog istoka. Iran je osnažio svoju poziciju, njegove „deonice su porasle“, ruski uticaj postaje snažniji, otvaraju se nove perspektive za kineske akvizicije. Od stanja na Bliskom istoku u velikoj meri zavisi i globalna bezbednost. Ove promene utiču na svetski politički sistem u celini.
Peto, ovo je i ozbiljan poraz Islamske države. Radikalnih islamista će biti, biće i njihovog terorizma, ali im nije pošlo za rukom da „legitimizuju“ status i stvore bazu za koordinirano i kontinualno širenje uticaja u zapadnoj Evroaziji.
Takođe, zajedno sa Moskvom Kinezi su uporno ulagali „dupli veto“ na sve američke predloge u SB UN, jasno stavljajući do znanja koga podržavaju. Ali, treba podsetiti i da bez Asada ovakvog raspleta ne bi bilo. Asad je izdržao, vodio je bitku za očuvanje Sirije, a njegov uspeh je proizveo velike posledice. Ne samo na Bliskom istoku, već u globalnim razmerama, zaključuje se u tekstu.
Asad je pobedio onog dana kad je pozvao Ruse u pomoc. Dobro je da je zapad potcenio rusku i Asadovu moc. Asad je imao podrsku svog naroda i vojske jer je legitiman drzavnik. Kauboji su hteli postaviti svoju vlast i obrukali se. Nisu im pomogli ni teroristi, koje su sami obucavali, naoruzavali i placali. Sve nedace su zasluge kauboja. Izgleda da to svet uvidja i okrece im ledja.
Polako ali nezaustavljivo pocinje opadanje decenijske supremacije SAD na globalnom svetskom nivou. To su mnogi ozbiljni politicki analiticari predvideli, ali je zanimljivo da se retko ko nadao da ce do toga doci tako brzo.Neki pogresno ovo opadanje moci vezuju za personalni nivo i za trenutne politicke odnose u Americi,sto naravno nije tacno. Ovo je nezaustavljiv proces,gde se na svetskoj sceni pojavljuju novi igraci, a pre svih,iako nekako iz senke Kina,koja ce u svetu vrlo brzo preuzeti primat od Amerike,kako na ekonomskom tako i na politickom i svakom drugom planu.Mislim da bi tada u svetu konacno polako krenuo period mira i razvoja,jer njenim globalnim planovima odgovara mir,a nikako ratovi i nestabilnost!