Književnik, publicista i osnivač Festivala KROKODIL Vladimir Arsenijević, inače najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade za roman “U potpalublju”, govorio je za naš portal o nedavno održanom festivalu, novoj knjizi čije se izdavanje uskoro očekuje, ali i pandemiji Covid-19 i njenom uticaju na umetnost i na naš život.
Nedavno je završeno 12. izdanje Festivala KROKODIL, kakvi su utisci?
Festival se inače održava polovinom juna, tako da su i ove godine naši planovi išli u tom smeru. Ali, kao što znate, čovečanstvu se već početkom godine dogodila pandemija Covid-19 i sve se gotovo preko noći promenilo. Prvobitan plan za festival Krokodil 2020. bio je da publici priredimo jedno sjajno izdanje. Neki od gostiju koji bi bili sa nama da je sve bilo sve OK su Irvin Velš, Hanif Kurejši, Dubravka Ugrešić, Aleksandar Hemon, Kristijan Novak, Srđan Valjarević – zaista vrhunska imena domaće, regionalne i svetske književnosti.
Mi smo inače hteli da nastavimo da se krećemo onim putem kojim smo krenuli od 10. izdanja festivala, a to je pojačana internacionalizacija i želja da na jednom mestu okupimo velika imena a da pritom ne korumpiramo književni kvalitet festivala.
E sad, odjednom smo se zatekli u situaciji u kojoj smo morali da se suočimo s činjenicom da je to ove godine gotovo nemoguće i to na jedan bizaran način, gde se uopšte nije znalo do kad će virus da traje, kakve će nas mere u kom trenutku sačekati i slično. Recimo u jednom periodu su britanski autori mogli da dođu do nas ali mi nismo mogli da ih primimo, u drugom smo mi stekli uslove da ih dovedemo ali je kod njih počeo lockdown da bismo na kraju shvatili da to na čemu smo čitavih godinu dana radili nećemo moći da organizujemo, pa smo napokon zaključili da nema uslova da se festival održi i sve smo aktivnosti stopirali, i to ne samo festival već i rad našeg Centra, i odlučili da sačekamo bolju priliku.
Bilo nam je jasno da će u avgustu biti kakvo takvo zatišje pa smo možda dva meseca ranije doneli odluku da festival ipak održimo kako znamo i umemo, i to u tom malenom procepu između dva talasa pandemije. Umesto planiranih učesnika odlučili smo da na ovogodišnje izdanje festivala pozovemo selekciju sjajnih autorki iz regiona, koje su svojom pojavom na književnoj sceni počele da bivaju veoma čitane, pa i uticajne na šta mi nismo ostali slepi.
Da zaključim, na kraju smo imali fantastičan festival, na dobro poznatoj lokaciji, slobodan za publiku ali koja je ove godine morala da se prijavljuje radi poštovanja mera socijalnog distanciranja i uz odlično produkcijski izveden live broadcasting preko našeg Youtube kanala na društvenim mrežama. I videlo se koliko je to ljudima, publici kao i učesnicima, zapravo značilo, ove godine verovatno i više nego bilo kada pre, jer smo svi bili umorni od svega, a važna nam je bila komunikacija i razmena mišljenja kao i dostupnost festivala na onlajn platformama za sve koji nisu mogli fizički da zauzmu svoje mesto u amfiteatru.
Ove godine smo dobili potvrdu da je Krokodilova publika verna, međutim prošle godine su pojedini posetioci napustili salu, nakon što je saopšteno da Mišel Uelbek ne dolazi na festival. Kakvo je tvoje mišljenje o tome?
Krokodil definitivno ima svoju vernu publiku a to se dokazalo i sad kada se tražilo mesto više, jer je kapacitet bio smanjen iz poznatih razloga.
Prošle godine se dogodilo da smo uradili dve stvari: uveli smo ulaznice i najavili pojačanu internacionalizaciju festivala. Najavili smo, tako, pored ostalih, i učešće vrhunskih svetskih autora poput Mišela Uelbeka, Lasla Krasnahorkaija, Georgija Gospodinova, Jana Vagnera ali i jednako sjajnih regionalnih autora koje smo na prošlogodišnjem izdanju festivala predstavili poput Miljenka Jergovića ili Svetislava Basare ili Lane Bastašić, reditelja Gorana Markovića i mnogo drugih. Zaista smo imali vrhunsku selekciju i jako mnogo učesnika, ukupno šezdeset četvoro, najviše od 2009, kad je festival startovao.
Važno je razumeti da bez obzira na zvučnost imena pojedinih učesnika mi KROKODIL uvek najavljujemo i promovišemo kao jedinstven događaj i nikad ne izdvajamo goste u pojedinačne događaje, naprosto zato što naš festival za razliku od mnogih drugih književnih manifestacija ima linearnu strukturu – sve se dešava na jednom stejdžu u logičnom vremenskom nizu.
Međutim, mi smo prošle godine primetili još dok su se ulaznice za dve festivalske večeri prodavale da su pojedinci dolazili da kupe “ulaznice za Uelbeka” pa smo pojedinima morali da objašnjavamo da ne postoji događaj s Uelbekom nego da je on headliner prve večeri festivala Krokodil. Već smo tada videli da se za naš događaj interesuju ljudi ali i mediji koji do tad nikad nisu obraćali pažnju na nas. A onda se dogodilo da taj prokleti avion Er Srbije nije poleteo, da su Mišel Uelbek i njegova supruga, koji su se zaista zaputili u Beograd, bili tom prilikom pošteno izmaltretirani i da se čovek tim iskustvom smorio i vratio kući u Pariz, i to sledećeg jutra, na sam dan festivala, nakon noći provedene u aerodromskom hotelu.
Nama je služba Er Srbije poslala obaveštenje da su Uelbek i njegova supruga ponovo bukirani za avion koji je trebalo da poleti popodne istog tog dana kao i svi putnici iz aviona koji nije poleteo prethodne večeri i tek se prilikom ček-ina ispostavilo da oni nisu među njima. A tad je već bilo veoma kasno za bilo šta i jedino što nam je preostalo jeste da na početku događaja obavestimo prisutne da Mišel Uelbek na žalost nije uspeo da doputuje u Beograd računajući ujedno na činjenicu da će ljudi moći to da kompenzuju drugim sjajnim imenima koja će im se predstaviti na festivalu.
Dvadesetak ljudi je napustilo dvoranu od 1.200 ljudi koliko ih je bilo na prvoj večeri i mi smo počeli s našim festivalom i sve je proticalo u jako dobrom duhu. Ali onda se pokrenuo onaj gadniji deo naše javnosti, uvek oko nečeg razgraktan na društvenim mrežama i unaokolo, i dobili smo ono što bi se na engleskom nazvalo shitstorm. I nas je sve to jako, jako zabolelo jer smo navikli na prijatan, srdačan, intiman odnos s publikom koji odlikuje potpuni izostanak bilo kakve napetosti ili stresa. Iako je novac za plaćenu ulaznicu za to prvo veče vraćen svima koji su to želeli, i dan danas ima ljudi koji unaokolo pričaju kako smo pokrali našu publiku. Za mene je to stvarno jedna vrsta svinjarije koja mi je jasno ukazala u kakvom ambijentu živimo i radimo.
Poezija na Festivalu KROKODIL?
Meni je interesantno to pitanje u vezi s poezijom na Festivalu KROKODIL koji nema tu vrstu određenja po zastupljenosti književnih rodova i vrsta ali ga ljudi uglavnom doživljavaju kao suštinski prozni festival. Pa opet, poezija i pesnici su ti koji po pravilu zablistaju na našim večerima. Potvrda toga se upravo desila na ovogodišnjem izdanju festivala koji je otvorila Radmila Petrović. Ona je zatrašujuće mlada, rođena je 1996. godine i nosi fantastičan nov senzibilitet. I rezultat svega toga jeste to da je njena knjiga bila najprodavanija na ovogodišnjem festivalu i da su se ljudi nizali s knjigama i olovkama u rukama čekajući na njen potpis.
Neizbežno pitanje, kada smo se već toga malo dotakli, jeste i to šta je korona dala umetnosti a šta uzela?
To tek treba videti. Svakako da te nagle i duboke promene društvenih okolnosti nikome ne odgovaraju i da bi bilo bolje bez njih, ali kad su već tu onda valja nešto pametno s njima uraditi. Dubina promene koju je donela u naše živote neverovatna i mi se još uvek suočavamo s onom frazom NEW NORMAL i činjenicom da povratak u stanje kakvo je bilo pre korone naprosto nije moguće. Utoliko mi treba dobro da promislimo sve što ima veze s našim opstankom na planeti Zemlji jer je sve to – i zagađenje i globalno otopljavanje i mnoga druga apokaliptična sranja kojima svedočimo iz dana u dan i koja su tako snažno obeležila naše živote na prelazu iz dvadesetog u dvadeset prvi vek – čvrsto povezano s pandemijom koja nam se trenutno događa.
Sve je to nešto o čemu ćemo mi još praviti filmove, slikati, pisati, pričati. Taj specifičan osećaj krhkosti našeg sveta ulaziće u umetnička dela direktno ili zaobilaznim putevima ali biće nemoguće izbeći ga i u tom smislu uticaj korone na umetnost je zapravo strahovito dubok. Umetnostima treba neko vreme da bi odgovorile na društvene okolnosti tako da ćemo pravi odgovor tek videti u narednom periodu koji dolazi.
Vrlo brzo u našim rukama i pred našim očima će se pojaviti poslednji deo tetralogije Cloaca Maxima – Sapunska opera. Kakvu radnju možemo da očekujemo i deliš li mišljenje da prethodni deo četvoroknjižja – “Ka granici” nije dobio jači odjek u javnosti i zašto je to prošlo baš tako?
Prošla knjiga, “Ka granici”, verovatno nije dobila onoliku vidljivost koju je možda mogla da ima ali opet došlo je do smene generacija, pojavili su se mladi ljudi koji izlaze s novim romanima, novim prvim knjigama i to izaziva mnogo uzbuđenja pa je možda i prirodno da veći deo te energije pripadne njima na način na koji je stizao meni u vreme kad sam objavio svoju prvu knjigu. Ja danas gledam da završim to što sam započeo pre praktično čevtrt veka.
Tetralogija Cloaca Maxima – Sapunska opera, započeta knjigom “U potpalublju” i nastavljena knjigama “Ti i ja, Anđela” i “Ka granici”, završava se tim četvrtim delom naslovljenim “Duhovi” čija je radnja smeštena u današnje vreme. Na kraju, ta moja tetralogija je praktično jedna vrsta triptiha s epilogom. Prve tri knjige tako pokrivaju period od dvanaest meseci, od oktobra 1991. do oktobra 1992. godine, a poslednja je knjiga smeštena u tački odakle pripovedač svedoči a to je današnje vreme.
I zaista je neverovatan taj naš odnos prema nasleđu devedesetih. Naša post-konfliktna stvarnost je više “konfliktna” nego “post” i to je depresivna činjenica s kojom moramo da živimo. Ali kao što sam već rekao, stvari i iskustva koja nikom živom ne trebaju piscima često predstavljaju graditeljske blokove njihovih knjiga tako da ja spremno koristim nemile delove naše stvarnosti i rado pišem o njima.
