Je l’ nam to hvala za sve one što smo im izručili, uključujući i lično predsednika Slobu?
Rasim znojav do gaća, a ostali ne smeju ni da beknu, pet-šest puta išli po svoje mišljenje kod Vođe, ali mišljenje trenutno nije dostupno. Upala jajca u procep, čik se mrdni, čik izađi i kaži: nama Taj ne treba, nit nam na pamet pada da ga jurimo kad iskoči kroz prozor i zapuca da drži miting.
Ovakvog mučkog udarca vlastima nije bilo još otkako je ruski poslanik u Beogradu, Čarikov, tobož da učini čast Aleksandru Obrenoviću, pozvao surovog akušera, strašnog i bradatog Snjegirjeva da lično porodi kraljicu Dragu.
Koja je lažirala trudnoću, ispod haljina nosila jastuk, a blentavi, nesretni kralj, dao da se u fijaker ugrade dupli federi da se "trudnica" ne bi truckala i, ne daj Bože, pobacila naslednika prestola.
Snjegirjev je, dabome, utvrdio da je "njeno veličanstvo samo debelo" i da bi "trebalo što više da jaše" kako bi stesalo nimalo kraljevsku figuru. Tako se u prah i pepeo pretvorilo i kumstvo cara Nikolaja i nada da će, kako reče kratkovidi, nesretni, kralj "opoziciji zauvek zapušiti pogana usta i stesati rogove".
Ono što je usledilo posle, na žalost, ne služi na čast Srbiji, ali je bilo očekivano. Veliki saveznik odigrao je svoju prljavu igru, usledila je smena dinastija i sve je opet bilo tako drugačije, a tako isto.
Ili, još bolji primer Amerikanca koji se u Nemačkoj zaglavio u ogromnoj vagini. Dao dinar da uđe, a onda dolazili vatrogasci da ga vade. U prevodu na lepi srpski jezik – otišao u tri lepe!
Dakle, šta su bivši saveznici iz Haga to uradili bespogovornim đacima iz Beograda? Utrapili su mu neželjeno dete, kome su planirali da ispraše tur, ali je ono isprašilo njima. Dralo se, bilo nesnošljivo, šutiralo u cevanice i histerisalo, pa je Hag bilo sramota od komšija i od uže i šire familije.
Prvo su se ponadali da će jogunasti vojvoda da legne na rudu, kao i svi ostali (sem časnih izuzetaka), da će mu rebnuti koju godinu, pokriti to pritvorom i ispratiti ga put daleke mu lepe kuće. Deran se, međutim, uskopistio, okrenuo ih tumbe, uhvatio se njihovih sopstvenih zakona ko pijan plota i razbucao ih ko svinjče masnu ponjavu.
Nit ga osloboditi, nit ga osuditi, pa što bi onda g. Antoneti svoju zadnjicu poturao na rende? Ima u Beogradu ko će to morati, ma koliko se gicao i koprcao. A krompirčinu od sto kila, pa još vruću, niko ne bi da uzme golim rukama, pogotovo što taj krompir grize ko Suarez i tasmanijski đavo zajedno.
Zamislite ministre koji tokom nervoznog zasedanja srpske vlade, sa jednom tačkom dnevnog reda: Garancije za Šešelja, izrazi sumnju da je Hag napravio dil sa vojvodom da se vrati odakle je otišao pre 11 godina – i napravi ršum, u prevodu – udari na aktuelnu vlast predvođenu bivšim učenicima i obožavaocima.
Gadna frka, priznajem, jajca drhture u procepu, gaće se znoje, jer kako objasniti Hagu da se tasmanijski đavo ne da držati u kućnom pritvoru, ili narodu reći zašto si odbio da najduže zatočenom haškom optuženiku omogućiš da izađe iz ćelije?
S obzirom da se aktuelna srpska vlast svega više boji nego sopstvenog, u mozak i pojam ubijenog naroda, osuđenog na borbu za golo preživljavanje, nekako realnije deluje da Vođa i ekipa odigraju očajnički ritern. S nadom da će završiti na liniji, van domašaja haških protivnika, a nekad saveznika.
Problem je samo ukoliko sudija drekne: Aut!
Šta onda?
Pa, ništa: zaplakaće, zakukaće, puziće na kolenima, reći će, kao nekad Đinđić – Ne vraćajte nam ga NIKAD! I Hag neće imati srca da odbije svoju siročad zbog jednog neželjenog histeričnog derana Vojislava.
Zato, nisam siguran da će se Šešelj ikad vratiti u Srbiju. Čak i u ovoj zemlji čuda, toliko čudo je ipak nemoguće.
