Čim smo Vukomiru Tomoviću iz novopazarskog naselja Šestovo, samohranom ocu nepokretnih sinova Predraga (41) i Ivana (31) javili da treba da ode u banku i podigne novu donaciju, odmah nas je zapitao: “Je li to od Rajke?”, a potom počeo da plače.
Pritisnut mukom koju nosi od rođenja svojih sinova Predraga i Ivana, obolelih od mišićne distrofije i celog života vezanih za bolnice i invalidska kolica, ovaj gorštak sa Rogozne, od pre nekoliko godina stanovnik Novog Pazara, zaplakao je od radosti.
Ne zbog para koje će dobiti već, kako ističe, zbog još jedne potvrde da na ovom svetu nije sam i da postoje ljudi koji ga podržavaju, a koje nikada nije sreo, čuo, ni video. Jedan od takvih dobrotvora je i naša čitateljka Rajka Tarlać, koja mu po nekoliko puta godišnje šalje donacije “zlata vredne”.
– Ranije su nam pomagali i drugi dobri ljudi, a sada samo Rajka. Pošalje nam donaciju za Božić, Vaskrs, Novu godinu i sve važnije datume. I uvek nam njena donacija stigne u pravom trenutku, obično kad u kući više nemamo ni dinara. Nije lako godinama, bez ikakvih prihoda, izdržavati dva teška i nepokretna invalida. Treba ih obući, nahraniti, okupati, povesti lekaru… Samo moja duša zna kako mi je – priča Vukomir uz neizmernu zahvalnost dobrotvorki Rajki Tarlać i njenim prijateljima iz Sidneja.
Ističe da će donaciju potrošiti za kupovinu najpotrebnijih lekova i pripremu zimnice.
– Pozdravite “majka Rajku”, za nas je ona više i od nekog najrođenijeg. Hvala joj za sve što čini za nas, želimo joj dobro zdravlje, dug život i sreća da je prati – dodaje Vukomirov stariji sin Predrag.
Peđa ovih dana kuburi s ozbiljnim oboljenjem bubrega i bešike, pa je često u Specijalnoj bolnici Novopazarka banja ili u novopazarskom zdravstvenom centru. Ivan često ostane sam kući i ne može nikuda.
– Bude, međutim, i dana kada sam sa njim po bolnicama, pa Predrag sam čeka kod kuće. Muka je što i moje zdravlje popušta, a niko nema da me odmeni i pomogne mi. Uprkos problemima sa srcem i slabosti koju mesecima osećam, za koji dan moram na Rogoznu da bih spremio drva za zimu. Pokušaću da Peđu i Ivana nekoliko dana ostavim u bolnici Novopazarska banja, a nadam se da će ih primiti – naglašava Vukomir.
Porodica Tomović je štićenik Humanitarnog mosta “Vesti” duže od dve decenije. Dok su Predrag i Ivan bili dvadesetogodišnjaci, Vukomir je sa suprugom Zorom i majkom Vukosavom živeo u Pasijem Potoku na Rogozni, udaljenom od Novog Pazara 30 kilometara. Po kiši i snegu, Zora i on su na leđima nosili su nepokretne sinove do lekara u Novom Pazaru. Naši čitaoci pomogli su im da u novopazarskom prigradskom naselju Šestovo izgrade novu kuću, međutim, čim su se malo skućili i poboljšali svoj život Zorka je umrla, a odmah potom i baka Vukosava, pa je Vukomir već godinama Peđi i Ivanu i otac i majka.
Molba za kolica
Predrag i Ivan imaju stara i dotrajala “ručna” invalidska kolica koja sve teže pokreću jer su im ruke znatno oslabile. Svi pokušaji da im bolja kolica “na struju” obezbedi Zavod zdravstvene zaštite u Novom Pazaru do sada su padali u vodu sa obrazloženjem “da su novija kolica skupa”.
– Ruke su im sve slabije, pa se sve teže kreću, nemoćni su da sami iz kuće izađu. Kolica na akumulator, odnosno “na struju” ili neki noviji invalidski “skuter” koji u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama može da se nađe i polovan, mnogo bi nam značio i znatno bi nam olakšao život. Mogli bi do zavoda u Novopazarskoj banji, do lekara ili do prodavnice. Molimo sve koji po ovom pitanju mogu da nam pomognu da se jave nama ili “Vestima” – ističe Vukomir.
Stipendija za Milicu
Po već ustaljenom običaju, naša dugogodišnja čitateljka i učesnica u mnogobrojnim akcijama Humanitarnog mosta, plemenita Rajka Tarlać iz Sidneja, nije zaboravila da sa prijateljem Ljubom i ovog meseca izdvoji donaciju za dvomesečnu stipendiju Milici Đorđević iz Prizrena na Kosmetu. Zato su poslali, takođe, 300 dolara. Dar je već prosleđen na kućni prag Milice i njene mame Evice, a više o uručenju ovog dara humana Rajka i Ljubo moći će da pročitaju u jednom od narednih izdanja našeg lista.
