Učenike sa Balkana je prihvatila kao rođenu decu, a osim što im je predavala italijanski jezik i književnost, kao psiholog je ublažavala njihove traume i tugu
U Donatu Spilare (68), koja je do juna 2020. godine radila kao profesorka italijanskog jezika i književnosti u srednjoj školi “Fedele Lampertiko” u Vićenci, đaci su gledali kao u ikonu. Za to ima mnogo razloga. Osim što im je nesebično prenosila znanje, bila je istovremeno i “čuvarka tajni” jer je držala “šalter” pedagoškog psihologa u istoj školi. Uvek je bila naoružana razumevanjem, dobrotom i ljubavlju kojim je obasipala sve učenike, a ponajviše đake iz bivših jugoslovenskih republika.
U razgovoru za “Vesti” ova plemenita dama ističe da joj je ime predodredilo životni put, odnosno sudbinu. Naime, u prevodu sa italijanskog na srpski jezik, Donata je Darica. I zaista, kažu učenici i svi koji je poznaju, ona je takva. Svima se daje i daruje bez zadrške. Brigu o bližnjem doživljava kao najviši čin ljubavi. Altruista je u pravom značenju te reči.
Novo iskustvo
Učenici su je neizmerno voleli jer su iskonski osećali da ih ona doživljava kao svoju rođenu decu. Nežna, ljubazna, toplog i širokog osmeha, mekog srca, spremna da u svakoj situaciji svakome pomogne, da izađe u susret. Sa roditeljima đaka kojima je bila razredni starešina je imala mnogo strpljenja, pogotovu s onima iz drugih država. Shvatala je i kao čovek i kao psiholog težinu njihovog života i svakodnevice prepune iskušenja.
Donata je diplomirala psihologiju, a kasnije i italijanski jezik i književnost, pa je tako u istoj školi obavljala dva posla, za koje je podjednako bila veliki stručnjak. Pamte je i pamtiće je mnoge generacije srpskih đaka u školi “Fedele Lampertiko” u Vićenci. Divna žena, karakterna osoba, dobar profesor, psiholog – sve u jednoj lepoj i šarmantnoj ženi. U školi je imala svoj “šalter” gde su đaci mogli da se povere, otvore, izjadaju, olakšaju dušu i savest, ako je za to bilo potrebe.
Naše učenike pamti najduže od svih ostalih, kaže, od njih je mnogo toga naučila što ranije nije znala, jer nije imala priliku za to.
– Kad su počela da početkom devedesetih pristižu deca sa Balkana, za mene je to bilo nešto neistraženo i potpuno novo. Inače, Italija nije imala toliko mnogo stranaca, a još manje učenika, jer kao zemlja, nije bila meta stranim radnicima i nisu dolazili ovde. Posle izbijanja rata u Jugoslaviji počeli su da pristižu Jugosloveni, a kasnije su dovodili i svoju decu, očigledno je bilo da žele ovde da ostanu. Tako da ranije, pre njihovog masovnog dolaska, nisam imala prilike da se srećem sa takvim, rekla bih, specifičnim profilom učenika.
Udisali opasnost
Susret sa ovim mališanima bio je profesionalni i ljudski izazov za Donatu:
– Bili smo svi svedoci strahota koje su se odigravale tik uz granicu sa Italijom, nešto što nismo mogli ni da shvatimo, ni da prihvatimo. Odmah smo svi mi profesori u školi shvatili da su to deca istraumirana dolaskom u novu sredinu, ali i da su oni bili očevici ratnih prizora. Imala sam učenike kojima sam lično ja bila razredni starešina, došli su iz Bosne. Bili su bez jednog ili oba roditelja, pa su u Vićenci ili okolini živeli sa babom i dedom. Veoma teška i kompleksna situacija. Nisam se do tada sretala sa takvom problematikom u stručnoj praksi. Odmah sam shvatila da im je pre svega potrebna psihološka pomoć, pa tek onda obrazovanje i školsko znanje, koje je manje važno u njihovoj situaciji. Treba prvo spasiti osobu, a onda joj zadovoljiti sekundarnu potrebu – znanje. Nisam se povlačila nazad pred problemima te vrste. Treba tu decu saslušati i izlečiti im dušu, jer su te rane najtrajnije i najbolnije.
Od njih je, ukazuje naša sagovornica, naučila mnogo toga.
– Naučila sam šta je dostojanstvo, šta znači zadovoljiti se minimalnim, a ujedno biti srećan. Mogla sam da pravim paralelu između italijanske i te dece. Dotakli su mi srce, upoznala sam senzibilnost onih koji su se susreli sa patnjom i živeli sa njom i u njoj. Bila sam svesna da su deca iz Bosne bila svedoci ratnih slika, udisali su opasnost i rasli pod pritiskom i konstantnim strahom. Iako su imali finansijskih problema, nisu nikad ništa ni od koga tražili. Videla sam njihove majke i očeve kada bi dolazili na roditeljske sastanke i prepoznala u njihovom držanju i ponašanju snagu da izdrže nedaće, poteškoće i strahote.
Dostojanstvo u genima
Došla je, ukazuje, do zaključka, a to je veoma važno za njenu struku psihologa, da se snaga i izdržljivost, kao i dostojanstvo, prenose sa generacije na generaciju, da se nasleđuju.
– Takođe sam došla do zaključka, opet ističem, kao psiholog, da je dostojanstvo genetska komponenta. I čvrsto stojim iza toga. Sećam se još, veoma dobro, i toga koliko su roditelji držali do školskog uspeha svoje dece i koliko su velika bila njihova očekivanja.
Primetila da je da su đaci stigli sa prostora bivše Jugoslavije veoma vaspitani.
– Veoma su bili pažljivi prema profesorima kojima su se obraćali sa najdubljim poštovanjem. To su deca, kako se kod nas kaže, sa jednom brzinom više, kao kod auta. Učila su vrlo brzo jezik, ali uopšte, vi sa Balkana ste obdareni i predodređeni za brzo učenje italijanskog , a i drugih jezika. Volela sam svu tu decu. Bila sam opčinjena, opet ističem, brzinom kojom su učili jezik. Poštovala sam taj izgrađeni smisao i izdržljivost, kao i napor da daju sve od sebe i žestokoj i neravnopravnoj borbi za opstanak. I kako ne voleti takvu decu? Kad bi dolazili na taj razgovor sa psihologom, nisu se brzo otvarali, imali su rezervisanost koja je prerastala u ponos. Nije mi bilo nimalo lako, priznajem, iako sam bila psiholog sa iskustvom, niti jednostavno da izvučem iz njih, da isteram napolje tu patnju, što je za njihovo mentalno zdravlje bilo neophodno i lekovito – otkriva za “Vesti” profesorka i psiholog Donata Spilare, koja je ostavila neizbrisiv trag među našim ljudima u Vićenci.
Neumorna i u penziji
Donata je uzorna majka dvoje dece, sina Alesandra i kćerke Mariasole i dobra i odana supruga gospodina Franka. U penziji je nastavila da posvećeno i s ljubavlju brine o svojima bližnjima. Prava samarićanka, požrtvovana i primerna građanka planete, koju će dugo i sa poštovanjem pamtiti đaci i njihovi roditelji sa prostora bivših jugoslovenskih republika.
Predavanje o istoriji Jugoslavije
Donata Spilare je svojevremeno organizovala predavanje o istoriji Jugoslavije i u školskom amfiteatru su italijanski učenici slušali potpisnicu ovih redova kako objašnjava tužnu sudbinu jedne zemlje i kako kroz poeziju dočarava sve strahote koje su bile zadesile lepu državu, koje više nema. Donata je na sve mislila, htela je da italijanske učenike upozori da među njima ima drugova koji su doživeli i preživeli rat i da treba da imaju mnogo obzira prema njima. Imala je prave reči za sve situacije i u svakoj situaciji. Na to predavanje pozvala je i direktora škole, Alberta Frica, koji je tom prilikom istakao da skoro u svakom odeljenju trećina učenika dolazi sa prostora bivše SFRJ. Rekao je da mu je drago da bude direktor svim tim učenicima, kao i da je taj dan bio posvećen đacima sa tih prostora.
Jak osećaj krivice
Roditelji su, ističe Donata Spilare, ulagali u školovanje svoje dece. I nadu i novac.
– Od mnogih roditelja sam čula da daju sve od sebe da ih školuju, kako se ne bi i oni mučili, na radnim mestima kao što su fabrika, kožara ili gradilište. Za svoju decu su želeli maksimum. Mnoga deca su imala psihički problem i frustraciju, jer se od njih previše očekivalo, a ona nisu bila na visini očekivanja svojih majki i očeva. Roditelji nisu mogli da razumeju njihovu muku i problem, jer nije bilo jednostavno učiti na stranom jeziku. To nisu bila deca rođena u Italiji, već dovedena u ovu državu, a to je ogromna razlika. Nije mi bilo jednostavno objasniti takvim ambicioznim roditeljima, rekla bih, suštinu učenja i, na kraju krajeva, života. Izlagali su sinove i kćerke jakim psihičkim pritiscima kako bi uspeli, govorili bi im da moraju, da nemaju alternativu. Videla sam i osetila snažnu nesigurnost i anksioznost tih mališana i tu sam apsolutno morala da intervenišem. Takva deca su izgradila osećaj krivice, jer su se roditelji mučili i fizički iscrpljivali od napora u fabrici, kožari… Spoznala sam da su ovi učenici mnogo obrazovaniji od italijanske, videla se konkretno razlika u školskim sistemima, moram da budem iskrena.
