Glumica Anđelka Prpić publiku je osvojila osmehom, šarmom i smislom za humor. Prepoznatljiva po veselom duhu i talentu u minijaturama iz svakodnevice, začinjenim vrcavim humorom sa kolegom Andrijom Miloševićem, uspela je da u omiljenom TV serijalu “Andrija i Anđelka” gledaoce bukvalno prikuje za ekran. Gledali smo je i u komedijama “Radio Mileva”, “Nek ide život”, u filmovima “Nebesa”, “Jedini izlaz”. Od pre tri godine Anđelka je i na daskama koje život znače u monodrami “Šta me snađe”, u kojoj tumači čak 12 likova i za koju se uvek traži karta više. Upravo to je i razlog što je ove godine ponela titulu najbolje glumice po izboru našeg lista.
– Pre svega hvala na nagradi, koja mi je veoma bitna. Bitna mi je zato što svi mi ovo radimo za publiku. I onaj ko kaže da mu nagrade nisu važne malo nije iskren. Ali ja sam baš zato što nisam deo nikakvog ansambla i ne stoji nijedna kuća iza mene, svesna da ljudi dolaze da gledaju moju predstavu “Šta me snađe” ciljano zbog mene. I ja to veoma cenim, cenim svaku kupljenu ulaznicu. Publika dolazi da vidi šta sam to uradila i mislim da ova nagrada ima veze, između ostalog i najvećim delom sa time i zato sam ponosna. To mi je potvrda da smo i u ograničenim uslovima zbog korone svuda poneli pozorište sa sobom – rekla je Anđelka koju smo ugostili u našem dopisništvu u Beogradu.
Veliki je radoholik i kako kaže, ne sedi kod kuće i čeka da je neko pozove i ponudi ulogu.
– Mislim da je stvar u tome koliko ste vredni, koliko nešto želite. Ne mislim da treba da se gazi preko leševa, ali za svakoga pod ovom kapom nebeskom postoji mesto. Ja sam radoholik i često sam vodila i emisije na televiziji kad nije bilo posla u glumi. Posle “Žena sa Dedinja”, gde sam igrala glavnu ulogu, nisam tri godine imala posla, pa sam otvorila frizersko-kozmetički salon. Najlakše je da se sedi kod kuće, kuka i čeka da vas se neko seti. Pa što bi se baš mene neko setio. Na početku karijere, mada smatram da je i ovo moj početak, sebe sam zvala kraljicom užeg izbora, zato što sam stalno bila u nekom užem izboru, za reklamu, serije, film, crtani… i uvek između dve glumice izaberu onu drugu, mene ne. Ko zna zašto je to dobro. Kada sam došla u Beograd iz Novog Sada, gde sam završila Akademiju, zvala sam sva pozorišta i tražila posao. U Smederevu su mi dali priliku i držala sam školu glume. Zaista sam srećna, jer je jedna od tih mojih učenica upisala režiju na FDU.
Za vredne nema zime
Glumica ističe da je lepo kad nešto što radite naiđe na dobar odziv i reakcije publike.
– “Andrija i Anđelka” jesu najznačajnija stvar. Prvo za mene glumački, jer sam imala priliku 10 meseci da svaki dan snimam, što je produžena ruka akademije. Za mene je bilo značajno da uđem u trening, da se oslobodim, da dobijem samopouzdanje. A ono što je posebno bilo važno je to što nije ostalo samo na nivou Srbije, već zbog te kratke forme i deljenja na društvenim mrežama otišlo u region i dijasporu. Znala sam da bi bilo lepo i da uradim neku predstavu, samo što se nisam usuđivala da budem sama u tome. Upoznala sam Ganeta Pecikozu i shvatila da će on da uzme stvar u svoje ruke, a ja ću se baviti svojim poslom. Film “Jedini izlaz” mi je bio veliki izazov, težak zadatak. Plašila sam se hoću li umeti, kako ću. Ali, kad zasučete rukave nema zime, nema tog zadatka koji radom ne možeš savladati. Mnogo je lakše nekoga rasplakati, nego nasmejati.
Posao kao uživanje
Šta je za Vas veće uzbuđenje, pozorište ili film?
– To je druga vrsta uzbuđenja. Druga vrsta pripreme, sredstava koje koristite. Suština je ista. Vi želite da oživite neki lik, trudite se da budete što spontaniji, da se gluma što manje vidi. Meni često ljudi kažu to si ti, da kod mene nema glume. A to su sve različite uloge. Kad radim predstavu imam najteži zadatak da se neko smeje naglas, a ispred kamere imaš teži zadatak, jer nema popravnog. Sve ima svoje. Najvažnije je da to što radite volite, da vas ispunjava i da ne razmišljate kao “idem da radim, nego idem da uživam”, kao što je to u mom slučaju – kaže Anđelka.
Zahvaljujući raskošnom talentu može da odigra i komične i ozbiljne likove.
– Ljudi vole da vas stave u fioku, što je u redu i to rade reditelji koji nemaju sigurnost u sebe da uzmu nekoga za nešto drugo. Onda imate reditelje koji su sigurni u sebe i glumca koga izaberu, što zbog rada i talenta. I onda jedan Kusturica može da pozove u film moju divnu koleginicu Slobodu Mićalović, koja je do tada igrala u serijama. Darko Nikolić je u “Jedinom izlazu” bio siguran u mene, kad mi je poverio lik Ane Kolar.
