O doživotnom predsedniku SFRJ postoji mnogo anegdota, a naši sagovornici su nam otkrili neke, malo poznate javnosti. Mira Tokanović priča kako je njen kum Crnogorac tokom vojnog roka bio i na mrtvoj straži, a do njega prvi Albanac.
– Uveče se momci zapričaše, pa ne primetiše kada im je prišao Tito. Pozdravi ih i zapita kako su i ima li problema. Albanac se prvi pribra, rekavši da je sve u redu i da samo hleba nema dovoljno. Tito se začudi. Crnogorac ga gurnu da ćuti, a on se ne da već bi “da ispriča čoveku kad ga pita”. Od sledećeg jutra imali su toliko hleba da nisu znali šta će s njim – priča ona.
Seća se i priče kad je Tito saznao za Amerikanca koji piše o socijalističkim zemljama, ali ne i Jugoslaviji. Zaintrigiran, stupio je u kontakt s novinarom, koji je rekao da želi da obiđe fabrike i intervjuiše radnike. Ovaj ode u proizvodnju i zapita ko je šef, od kada i gde je prethodni. Radnici odgovoriše da je sadašnji šef tu par meseci, a raniji smenjen zbog pronevere. Slične odgovore su davali i u drugim pogonima, a po dogovoru je išao i kod predsednika. Tito ga zapita kako je bilo, a novinar reče: “Vi ste bogata i prebogata zemlja. Da Ameriku ovako potkradaju, odavno bi propala.”
Kuvar Mića Stojanović seća se anegdote o Titu, Stevi Krajačiću, njegovoj sivoj eminenciji i poseti Burmi (Mjanmaru) gde su ih dočekale devojke s folklornim igrama. Krajačić, s čežnjom, dobaci Titu: “Šta bi naši seljaci iz Zagorja i Slavonije rekli kada bi došli i videli ovo?”, a Tito odgovori: “Pa došli su.”
Poznati kulinar priča i kako je Tito dvadesetih godina prošlog veka, kada su na njegov predlog zatvorenici štrajkovali glađu u zatvoru u Bakru ili Ogulinu, jer nisu dobili optužnice. Počeli su uveče, a ujutru stiže obaveštenje o premeštaju.
– U međuvremenu nekom zatvoreniku rodbina poslala porciju paštašute i viljušku. Ostali pitaše Tita šta da rade, a on reče “kad nas preseljavaju, izlišan je štrajk, a ako imamo jednu viljušku, počećemo od najstarijeg” i dohvati se viljuške.
Dobar komšija
Advokat Petar Stojanović, sin kuvara Miće, seća se detinjstva u vrtiću Švrća u Užičkoj, gde su išla deca svih zaposlenih kod predsednika SFRJ.
– Tako smo sa Titom bili komšije i obavezno smo izlazili ispred vrtića da ga ispratimo kad negde ide i dočekamo kad se vrati – priča Stojanović i seća se da je Tito uvek bio dobar prema njemu, njegovim bratu i ostalim mališanima.
Suze zbog slike
Blaško Gabrić, osnivač Mini Jugoslavije, otkriva da se sa Titom sreo kada je živeo u Kanadi.
– Moja supruga je oslikala našeg vođu kako puni lovačku pušku i dozvoljeno nam je da mu sliku lično uručimo u Otavi. Imali smo čast da sa njim budemo pola sata i pričali smo o našoj dijaspori koja je bila most između dve države. Kada smo mu dali sliku, objasnili smo da smo odabrali da bude u prirodi sa puškom, jer znamo da je strastan lovac. Pitao je u kojoj je šumi na slici, a supruga odgovorila u kanadskoj. Poklon je Tita toliko ganuo da su mu krenule suze – seća se Gabrić i dodaje da se to delo koje su mu poklonili čuva u Muzeju istorije Jugoslavije.
