“Amerika se vraća”: Balkan čekaju problemi

pixabay.com

Uz upozorenja da bi nove tenzije između Beograda i Prištine mogle da naruše mirovni sporazum star decenijama, kojim su okončani krvavi sukobi na Balkanu posle raspada Jugoslavije, SAD su sve više podeljene šta da rade po tom pitanju.

Ovako u autorskom tekstu za RT o stanju na Balkanu i ulozi Amerike piše Džulijan Fišer, politički analitičar Ruskog komiteta za javne poslove (Ru-PAC), američke nevladine i neprofitne organizacije koja se zalaže za poboljšanje odnosa SAD i Rusije.

Kosovo je potencijalno bure baruta u južnoj Evropi još od kraja sukoba 1998-1999. Skorašnje tenzije sa Beogradom, od kog je Priština unilateralno proglasila nezavisnost, dovele su do nove eskalacije tenzija. Počevši u septembru ove godine, Srbi koji žive na Kosovu pokrenuli su proteste protiv lokalnih vlasti zbog maltretiranja putnika koji ulaze na tu teritoriju sa tablicama iz centralne Srbije. Usledila je mobilizacija naoružanih kosovskih policajaca, blokade puteva i saobraćajni haos u blizini administrativne linije, piše Fišer.

Kako je tenzija rasla, tako je NATO brzo pojačao patrole na Kosovu, uključujući i njegov sever. Kfor je saopštio da će zadržati “privremeno snažno i agilno prisustvo u regionu”.
Prošle nedelje, kosovski ministar odbrane Armend Mehaj odleteo je u Vašington da se sretne sa podsekretarom za odbranu SAD Kolinom Kalom u Pentagonu. Tema razgovora bili su “prioriteti bilateralne bezbednosne saradnje”.

Stanje na Balkanu – “američko nasleđe”

To je samo poslednji primer američkog stava u vezi sa Kosovom. Kosovo je sa američkom podrškom lansiralo kampanju za svoje međunarodno priznanje 2008. godine. Mnoge velike zemlje, koje predstavljaju većinu svetske populacije, među kojima su Rusija, Kina i Indija, nisu priznale nezavisnost Kosova.

Stalne težnje Kosova ka nezavisnosti čine ono što je naizgled benigno pitanje, kao što su registarske tablice, pitanjem rata i mira.

U pozadini je i dalje rat na Kosovu iz 1999. godine, u kom je NATO učestvovao kroz ozloglašenu kampanju bombardovanja protiv Srbije, što je dovelo do smrti najmanje 489 civila, kako tvrdi Hjuman rajts voč. U aprilu 1999, NATO je namerno gađao Radio televiziju Srbije, ubivši 16 civila, navodi Amnesti internešenel. U jednom trenutku, SAD su “greškom” bombardovale kinesku ambasadu u Beogradu, ubijajući troje i ranjavajući 20 ljudi. Ispostavilo se da je to jedina meta koju je odabrala CIA tokom tog sukoba.

Do danas, SAD su zadržale vojnu bazu Bondstil blizu Uroševca, kao deo međunarodnih snaga Kfora.

Na zapadu, Bosna i Hercegovina se ponovo pojavila u međunarodnim vestima. U pozadini Samita EU-Zapadni Balkan početkom oktobra, vođa bosanskih Srba Milorad Dodik rekao je prošle nedelje da će parlament Republike Srpske, jednog od dva entiteta u BiH, uskoro glasati kako bi vratio sebi neke nadležnosti koje su prenete na državni nivo.

Dodik želi nezavisnu Republiku Srpsku bez ugrožavanja teritorijalnog integriteta BiH i tvrdi da za to ima podršku sedam zemalja EU, ali nije naveo koje su u pitanju.

Vašington je tako prošlog meseca ukorio Dodika za njegovu “secesionističku retoriku”. Gabrijel Eskobar, zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD, upozorio je da “ništa osim izolacije i ekonomskog očaja” ne očekuje Republiku Srpsku. Dodik mu je na pretnje sankcijama uzvratio psovkom.

U SAD, razne balkansko-američke organizacije izdale su zajedničko saopštenje pozivajući NATO da “proširenje na taj region postavi kao prioritet”, i navode da je stanje na Balkanu “američko nasleđe”.

“Amerika je investirala previše svojih resursa u region da bi dozvolila revanšističkim akterima da ponište skoro četvrt veka napretka”, navodi se u saopštenju.

Međutim, na šta liči to američko investiranje sopstvenih resursa?

Početkom 1992. godine, pre nego što je izbio rat u BiH, sve umešane strane postigle su sporazum, Karington-Kutiljero plan, kojim se BiH deli na kantone među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima.

U poslednjem minutu, međutim, tadašnji američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman sreo se sa liderom Bošnjaka Alijom Izetbegovićem u Sarajevu, navodno mu obećavši puno priznanje jedinstvene BiH. Izetbegović je promptno povukao svoj potpis sa Karington-Kutiljero plana i ubrzo su SAD i njene evropske saveznice priznale Izetbegovićevu državu.

Rat je izbio samo mesec dana kasnije, u aprilu 1992. SAD su se kasnije vratile na pregovore koji su uključivali podelu države, što je ličilo na raniji sporazum. Cimerman je tada govorio da je “naša nada bila da će Srbi odustati ako vide da će Zapad priznati Bosnu, ali ispostavilo se da grešimo”.

Američki predsednik Džo Bajden, na početku svoje vlasti, naveo je da se “Amerika vraća”. Ako pogledamo istoriju američkih intervencija, to bi moglo da znači probleme za Balkan, zaključuje Džulijan Fišer.