Ukrajinska kriza bila je u punom zamahu, SAD su od svojih evropskih saveznika zahtevale punu solidarnost u "hlađenju" odnosa sa Rusijom, ali se onda tom složnom otporu isprečio nesumnjivi interes Evropljana oko ruskog gasa. Bez tog "krvotoka", koji gasovodima preko razvaljene Ukrajine stiže do potrošača u EU, stala bi industrija a narod bi se zimi smrzavao. Zapad je ušao u pat poziciju. Kako kazniti Ruse zbog Krima, ispoštovati američki zahtev, a spasti Evropu od preteće nevolje da Moskva zavede
kontrasankcije i zavrne slavine?
Odgovor je brzometno pronađen u redovima administracije u Vašingtonu, a sve što je brzo – to je i kuso. Prevaru oko gasa su lansirali Bela kuća i Stejt department. Predsednik SAD Barak Obama i njegov ministar Džon Keri su zdušno umirivali Evropljane velikodušnom ponudom dobrog posla i konačnog rešenja muka sa energentima pozivajući ih da kupuju američki gas.
Progutali bi birokrati u Briselu i ovaj mamac sa one strane Atlantika, pa šta košta da košta (ne njih, nego građane EU koji ih nisu ni izabrali), da se nije isprečilo samo nekoliko sitnica i to tehničkih.
Amerika ne može da zameni Rusiju i utrapi Evropljanima onoliko gasa koliko im treba.
Do ovog zaključka dolazi svako ko pažljivo pročita koliko se sve prepreka isprečilo na putu ka ostvarenju ovog "poslovnog poduhvata veka" za američku imperiju.
Najpre, transport. Rusi gasovodima na kopnu i onim koji je posle dogovora Putin-Šreder spojen po dnu Baltika, "guraju" ka Nemačkoj (kao najvećem potrošaču) i ostalim evropskim zemljama tražene količine dragocenog energenta. Ukrajina je zbog svojih unutrašnje-političkih lomova, ogromnih dugova GASPROMU i dokazanog potkradanja gasa u tranzitu – već pre nekoliko godina bila nesigurno tlo za redovno snabdevanje EU.
Sada je ta bivša sovjetska republika na ivici ambisa (građanskog rata) a u tu fazu je dospela zahvaljujući i američkim ulaganjima (oko pet milijardi dolara) u ustanak, obaranje Janukoviča i priželjkivani potpuni raskid sa Rusima.
Pojavljivale su se i pretnje ukrajinskih neonacista, slavljenih kao "heroja Majdana", da će se osvetiti Moskvi i dizanjem u vazduh gasovoda. To se sigurno nije dopalo Evropi. Za Ameriku ne garantujemo.
Da bi se ostvarila Obamina i Kerijeva ponuda alternativnog snabdevanja gasom, uveliko je pokrenut proces pregovora oko Transatlantskog sporazuma o slobodnoj trgovini (Transatlantic Trade and Ivestment Partnership TTIP). Vilijem Engdal piše o ovome na nemačkom sajtu KOPP i pritom postavlja pitanje da li su u Vašingtonu izgubili vezu sa stvarnošću ili ne paze šta govore.
U međuvremenu, veliki privatni multinacionalni koncerni već u potaji pregovaraju o velikom poslu sa gasom koji Amerika sama proizvodi spornom metodom "fraking", pod pritiskom u velikim podzemnim "bunarima". Već se zna da koncerni (ŠEL i BP) polako obustavljaju ovakav način dobijanja gasa jer nije isplativ. Da bi zaustavio dalje gubitke, ŠEL je već prodao ranije kupljeno zemljište u Teksasu, Pensilvaniji, Koloradu i Kanzasu.
Da bi gas ipak nekako krenuo ka Evropi, neophodna je izuzetno skupa infrastruktura, pre svega specijalni terminali za punjenje ogromnih tankera, a slični terminali morali bi da budu istovremeno izgrađeni i u Evropi. SAD, zbog zakona o izvozu domaćih energenata nije do sada podizala slične terminale. A još nije izgrađen nijedan džinovski tanker za prevoz gasa.
Ako i budu izgrađeni terminali i tankeri (za najmanje sedam godina) i gas tada krene preko Atlantika, njegova cena će biti enormno visoka za evropske potrošače.
Zaključak je poražavajući za ekipu iz Brisela: EU nema alternativu za ruski gas, a američki predlog je – besmislica.
