Napad Alijanse na Srbiju bio je, sam po sebi, saga o američkoj operaciji uz direktnu podršku EU i to, najčešće, bez otpora u javnom mnjenju Evrope. Ovaj prvi izlet NATO pakta izvan njegove tradicionalne sfere pao je, međutim, u vreme posebnih odnosa između Evrope i Amerike: nije više bilo utrkivanja između ova dva bloka prema istočnim granicama. Brisel je inicijativu, a naročito delovanje, prepustio svom stvarnom patronu – Vašingtonu.
Utapanje evropske politike u američku – pri potpunoj i neprikosnovenoj dominaciji Amerikanaca nad NATO paktom – otišlo je toliko daleko da je Vašington bio u poziciji da sugeriše i zahteva koje zemlje treba da postanu članice Evropske unije. Džordž Buš je, tako, na sastanku NATO-a u Ankari, ultimativno rekao "Evropljanima" da Turska (već dugo godina članica NATO-a i američki satelit na Bliskom istoku) mora da bude primljena u Evropsku uniju.
Posle se pričalo da su francuskog predsednika Žaka Širaka čuli da je tada, ljutito, rekao da se "Amerikancima na bi nimalo svidelo ako bi im Evropljani naredili da Meksiko treba da postane članica SAD". Ne samo da im se ne bi svidelo, nego nisu bili u prilici ni da čuju nešto slično.
Telefonsko upozorenje
Kada se Evropski savet sastao da debatuje da li da se otvori dosije o članstvu Turske, Kondoliza Rajs, tadašnja državna sekretarka SAD, stigla je na taj položaj posle ostavke Kolina Pauela, u Vašingtona je podigla slušalicu i upozorila učesnike da se Beloj kući ne bi svidelo ako bi bilo "nekakvog kolebanja" oko otvaranja vrata za pristup Turske EU.
U inače evroskeptičnoj Britaniji, dominirajuće je mišljenje da je Evropska unija sada u potrazi za novim narativom. Ukrajina je eksponirala neke vrlo nelagodne stvari u realpolitici Unije. Likvidacija vlasti u Kijevu, izabrane na regularnim demokratskim izborima, pokazala je da u srcu "evropske ideje" i dalje fermentira ostatak mračne prošlosti Kontinenta. To se pokazalo onog trenutka kada se Janukovič "drznuo" da samo odgodi pregovore o pristupanju Ukrajine Evropskoj uniji.
|
Angela bi htela još više Evrope Angeli Merkel, očuvanje ekonomske i monetarne unije oduzima najviše vremena i energije – navodi se u jednoj londonskoj analizi stanja u EU. Merkelova, prema toj analizi, smatra da će je istorija ocenjivati i po tome koliko je uspela da sačuva zajedničku valutu. Istovremeno, Angela Merkel je, kaže se, uverena da evro može da spase samo "više Evrope", odnosno samo još više integrisanja. |
Puna podrška profašistima kijevskog Desnog centra – po cenu ovog sadašnjeg pandemonijuma koji vidimo u Ukrajini, pokazala je da je Evropska unija – koja se, inače, diči amblemom "ljudskih prava, demokratije i vladavine zakona" – u stanju da uđe u savez i sa profašističkim Mefistom.
Duh prošlosti
Gevin Hjuit, dugogodišnji šef biroa BBC u Briselu, ima, u svojoj knjizi "Izgubljeni Kontinent", koloritnu opservaciju o ovom duhu prošlosti koji, po njemu, i danas živi u kuloarima Evropske unije. Podršku Evropske unije profašistima u Kijevu, Hjuit vidi i u nekim simbolima za koje kaže da nisu samo "incident slučaja".
Jedan od tih simbola je, za njega, i to što je nemačko Ministarstvo finansija, u Berlinu, i danas u zgradi gde je bilo Ministarstvo avijacije Trećeg rajha. Sedište iz kojeg se trenutno vodi borba protiv krize u zoni evra, bilo je, navodi, nekada štab Hermana Geringa, komandanta Liftvafe – nemačkog ratnog vazduhoplovstva.
Pored ovog "komada fašističke arhitekture u Vilhelmštrase" nalazi se "topografija terora – moderni muzej iz ere nacizma" – na glavnoj aveniji koja vodi prema nekadašnjem štabu Gestapoa.
Evo kako Hjuit, u "Izgubljenom Kontinentu", opisuje taj muzej sa nacističkim relikvijama:
"U ovom muzeju, uprkos svim naporima da se sačuva istorija, prošlost je posvuda sugestivno oživljena… Pretnje rata više nema, mir se smatra zagarantovanim. Hladni rat je davno okončan, ali čovek odavde ne izlazi sa optimizmom za budućnost, nego sa strahom za budućnost… Današnja Evropa, pored svih promena i napretka, i sama je u potrazi za novim identitetom – novim motivom koji će inspirisati sve skeptičniji Kontinent. Ovaj muzej ih neće inspirisati."
Kontinent je skeptičan i prema sadašnjosti i prema budućnosti Evropske unije koja ga označava i simbolizuje. Otkuda taj skepticizam?
"Bitka da se po svaku cenu sačuva taj evropski projekat sve više koncentriše sile u Briselu… Evropska unija fanatično veruje u sebe i svoju istorijsku misiju i u tom verovanju i nastojanju drži da je jedini put dalje apsorbovanje Kontinenta u jednu državu. Unija se sve više širi i integriše, ali – i pored svih dobrobiti koje propoveda – prolazi kroz ozbiljnu krizu, ne samo identiteta nego i legitimiteta. Iz kampanje u kampanju, sve manje ljudi izlazi na izbore za briselske institucije."
Nema sumnje, Evropa, "na raskršću stramputica", u potrazi je za identitetom.
Ispitivanja javnog raspoloženja pokazuju sve veći porast evroskepticizma u zemljama Unije… Sve manje ljudi sanja evropski san, ili – u najboljem slučaju – postaje indiferentan prema njemu. U jednom istraživanju Evrobarometra samo 30 posto Evropljana vidi Uniju u pozitivnom svetlu. EU nije više "instinktivni predmet obožavanja" – uočio je "Dejli telegraf".
Većina ljudi, sada, Uniju ceni po tome šta "isporučuje", a ne po njenom "velikom dizajnu".
Ako evro propadne
Evroelita – vrsta imteresnog društva koje profitira od Unije – uvela je, umesto boljeg argumenta, globalizaciju kao opravdanje za dublje integracije.
Na drugim stranama sveta nema, pak, razumevanja za tezu da samo velike zemlje ili veliki blokovi mogu dovoljno da zaštite njihove interese. Kanada, Australija, Singapur, Turska i mnoge druge zemlje naprosto ne prihvataju tvrdnju da će biti marginalizovane ako se ne upregnu u jaram dogmatski globalizovanog sveta.
Uticaj i snaga svake zemlje dolaze – kako pokazuje nemački primer – iz njene ekonomije. Turska je, na primer, pokazala da ima daleko veći uticaj izvan EU nego što bi, po mnogim stručnim procenama, imala kao članica EU.
Evropski lideri nisu razrešili ovu dilemu sve do ovog časa kada EU razdiru egzistencijalne nedoumice. Aktuelno teoretsko pitanje je da li su prvobitni idealisti "evropskog projekta" pogrešili u kalkulaciji, da li snaga i uticaj dolaze iz povezivanja u širu, institucionalizovanu organizaciju, ili je u osnovi političke sile i uticaja – ekonomski uspeh?
Otuda i dogma – po nekima fiksideja – da zajedničku monetu, evro, treba braniti noktima i zubima, budući da je evro – prema ovom verovanju – ključna vezivna snaga cele zajednice, naročito sada kada je i sama zapala u ekonomsku krizu.
Briselska vrhovna birokratija smatra da, ako se raspadne zona evra, "ne samo da će to izazvati ekonomsku oluju, nego će to minirati ceo evropski projekat" – uočava, sa dozom sarkazma, autor "Izgubljenog Kontinenta".
"Evro leži u srcu evropskog projekta", govorio je Sarkozi. – Ako evro propadne, Evropa neće preživeti.
