Razumite me, laik sam i ne znam po čemu se meri ko je veliki, a ko veći navijač nekog fudbalskog kluba, ali verujem da je Beograđanin Saša Vukosavljević među najvećim fanovima FK Crvena zvezda, jer je napisao knjigu “Naša Zvezda i ja, 6.000 plus” u kojoj je na 1.300 strana popisao bukvalno sve Zvezdine utakmice, ali i njene igrače. Ukratko, almanah sadrži informacije koje se ne mogu nigde naći na jednom mestu.
Dve i po godine je trebalo Saši da popiše 6.170 utakmica prvog, drugog i kombinovanog tima FK Crvena zvezda od 4. marta 1945. do 16. decembra 2021. godine. U knjigu je ubacio i oko 1.200 originalnih izveštaja sa zvaničnih i prijateljskih utakmica. A sve je počeo zbog postojećih “rupa”…
“Kopanje” po arhivama
– Do 2010. sam iz raznih knjiga, novina, sportskih almanaha, imao popisane zvanične utakmice Zvezde, ali sam uvek imao želju da imam u arhivi baš sve utakmice. Znao sam da je to veliki posao i da zahteva mnoga odricanja, pa sam čekao da neko drugi to uradi a da ja samo kupim knjigu. Na Zvezdinim forumima su bili neki spiskovi sa prijateljskim utakmicama, kasnije su izašle i neke knjige, ali sam svuda video puno “rupa”, odnosno nedostatak brojnih prijateljskih utakmica koje sam uživo gledao. Tada sam prelomio da se prihvatim posla – počinje priču za “Vesti” Saša Vukosavljević (52).
Istraživanje svih rezultata FK Crvena zvezda je počeo u januaru 2020, siguran da mu neće trebati više od osam do 10 meseci. Ali… Došao je kovid i uneo ograničenje po pitanju broja iznajmljenih knjiga, pa je morao da “šeta” od Narodne, Gradske i drugih biblioteka u kojima je provodio po nekoliko sati svakog dana “kopajući” po arhivama. Problem je nastao kada je došao do 1970. Srećom, naišao je na veće razumevanje nadležnih u biblioteci Matice srpske u Novom Sadu, gde je išao više od 30 puta. A ništa od toga ne bi bilo moguće da nije vatrogasac i da nema smenski rad i divne kolege. I završi Saša knjigu sa fascinantnim brojem utakmica. Čitajući njegov almanah mnogi navijači će naići i na neke mečeve za koje verovatno ne znaju ni da su odigrani.
Džajić rekorder
– Zvanična statistika kluba oko broja mečeva nekih igrača se razlikuje od moje statistike zato što sam ja popisivao baš sve utakmice od Londona, Mančestera, Liverpula, Barselone, Madrida do Ripnja, Pribislaveca, Postira na Braču, Dalja, Mrčajevaca i sličnih mesta u Srbiji i Jugoslaviji… gde god je igrala naša Zvezda – napominje autor, koji je u svojevrsnom istorijskom almanahu popisao i sve fudbalere, koji su nosili dres CZ, njih 1.481. Neko ga je nosio 600 puta, neko 500, neko 300, a neko samo jedanput.
– Dragan Džajić je rekorder (602), Bora Kostić (600), Rajko Mitić (576), Mihalj Keri (556), Boško Đurovski (555)… Popisani su svi igrači koji su odigrali na desetine ili stotine utakmica kao i oni koji su odigrali samo jednu utakmicu na probi u klubu (npr. Stefan Bekenbauer, Ibrahim Jusuf…). Tu su i svi igrači koji su kao članovi drugih klubova, ili kao bivši Zvezdini igrači ili klupski veterani, igrali prijateljske, ali i zvanične utakmice za Zvezdu. Njih ima 74. Kao gosti-igrači za CZ su igrali partizanovci (Bobek, Valok, Kovačević, Galić), dinamovci (Rajs, Ž. Čajkovski), hajdukovci (Matošić, Broketa, Jerković, Žungul, Buljan) i još mnogi iz eks-Ju klubova.
Ističe da ova knjiga nema tendenciju da ispravlja istoriju, već je jedna velika posveta svima koji su nosili dres najtrofejnijeg srpskog kluba.
Ispravljena nepravda
– A, može nešto i da se nauči iz nje. Recimo, da je Ljubiša Broćić osvojio kup 1950. kao trener, a ne Aleksandar Tomašević kako svuda piše. Pune 72 godine istoričari-prepisivači nisu izneli taj podatak, nego svuda piše da je Broćić došao u Zvezdu 1951. Sada je ispravljena višedecenijska nepravda prema velikom treneru, ali i velikom donatoru SPC, koji je svu svoju imovinu i ušteđevinu, više miliona tadašnjih nemačkih maraka, testamentom ostavio crkvi i za izgradnju hrama Svetog Save – navodi zadovoljno.
Gledajući koricu knjige, pada u oči da nema prepoznatljivog klupskog grba. Saša objašnjava da to “nije do njega već zbog tehničkih i pravnih razloga zbog kojih nema ni Crvene zvezde u nazivu”. Nije želeo da detaljiše o tome, ali zato naglašava da ovakva knjiga ne postoji ni o jednom klubu na svetu!
– Navijači Liverpula i Fenerbahčea su putem foruma saznali kakvu knjigu treba da objavim i oduševili se, pa su malo u šali, malo u zbilji, predložili da sličan posao uradim i za te klubove – ističe ponosno čovek, kojeg na trenutak nazivamo najvećim navijačem. I odmah dobijamo repliku: “Ne tvrdim da sam najveći navijač Zvezde, ali nikome ne priznajem da je voli više od mene. Zaključak je da nas ima mnogo koji baš volimo Zvezdu”.
Venčanje na Marakani
Rođen u Beogradu, Višu tehničku školu je završio u Novom Sadu i radi u vatrogasnom bataljonu Voždovac. Kolekcionar je video- snimaka sportskih događaja od 1945. i eks-Ju kinematografije od 1911. do danas. Tri najveće ljubavi su mu supruga Snežana, Crvena zvezda i hevi metal, a upravo gđu Vukosavljević mediji prikazuju kao “krivca” za knjigu o Zvezdi.
– Supruga je veliki navijač Partizana i nije me nagovarala na ovaj posao, ali mi je posle početne sumnje u taj rad, bila velika podrška da istrajem. Bila je i pomoć, uzimala je knjige, diktirala sastave timova, pomagala pri brojanju utakmica i igrača – navodi Saša, a meni se vrti po glavi da li i kako gledaju derbije.
– Gledamo ih zajedno, sa zapadne tribine oba stadiona, bliže domaćim navijačima – ističe s osmehom.
A onda nam je ispričao kako je “zeznuo” partizanovca da se venčaju na Marakani. Snežanu, koja je iz Užica, upoznao je na Zlatiboru pre šest godina, gde je bio na oporavku od koksakija. Dve godine su održavali vezu na daljinu da bi se na kraju ona preselila u Beograd. Venčanje su planirali, ali bez žurbe, a njemu je u mislima bila Marakana. Uspeo je da dobije sve potrebne dozvole, a njoj je predložio venčanje u restoranu Sport. Smislio je da mora da ode sam, da sačeka matičare, a da će nju dovesti kum i kuma. Obukao je Zvezdin dres, a oni su stigli ispred stadiona 10 minuta pred venčanje, tako da je Snežana tek tada saznala za lokaciju. Mlada se nije ljutila. Bila je srećna, jer nije bitno gde si već s kim si!
Najbolji od najboljih
Prema Sašinom mišljenju, a složiće se mnogi, najkvalitetniji sastav Zvezde je onaj iz Barija 1991, mada on izdvaja i ekipu koja je igrala u finalu kupa UEFA 1979. godine.
– Najdraža utakmica je naravno Bari 1991, ali i sve druge velike utakmice, sa posebnim osvrtom na derbije, koje sam uživo gledao više od 110 puta. Najbolji igrači za mene su 5 Zvezdinih zvezda (Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon i Dragan Stojković Piksi) plus Bora Kostić i Dule Savić. Njima pridodajem i sve igrače iz finala 1979. i 1991, plus Beara, Mrkušić, O. Petrović, Stanković, Karasi, Aćimović, Bogićević, Lazarević, Vidić, Stanković – navodi sagovornik.
Pretplatom do štampe
Troškovi izdavanja knjige su izuzetno veliki, pa da bi obezbedio sredstva, već mesec i po dana Saša prikuplja pretplatu. Koliko sredstava prikupi, toliko će knjiga biti odštampano. Za početak, biće ih nešto više od 100 komada. Knjiga je do izlaska iz štampe koštala 10.000 dinara, a posle toga će se štampati po potrebi i biće skuplja. Sve informacije mogu se dobiti na njnjnj.knjigacrvenezvezde.com
ili na broj 069/18 12 971.
Povratak na “mesto zločina”
Omiljena utakmica mu je Bari 1991. na kojoj je, razume se, bio.
– Zna se šta je bilo u Bariju. Ponekad bih voleo da sam mnogo mlađi, ali tada bih bio uskraćen da budem živi svedok tog pohoda Zvezde. A kada se prisetim još nekih velikih mečeva iz tog doba, onda, neka su mi ove godine – zaključuje.
Prošle godine je imao ideju da ode na “mesto zločina” na 30. godišnjicu finala, ali je zbog kovida to bilo nemoguće. U maju ove godine je video da ponovo postoji avio-linija Temišvar-Bari i odmah je rezervisao kartu. Niko nije mogao sa njim, pa je otišao sam, jer to se ne propušta.
– Tek tada sam upoznao Bari kao grad, obišao ga. Otišao sam i na stadion Sveti Nikola, 31 godinu posle finala. To je za mene bilo hodočašće, pa sam iz centra gde sam bio smešten, peške krenuo prema stadionu. Znao sam da su veliki radovi na stadionu, bio spreman da ne uđem. Na lošem engleskom sam objasnio da sam tu bio i 1991. i šefica firme koja izvodi radove me je pustila na stadion. Srce puno – otkriva.
Kultura odlaska na stadione
Prema Sašinom mišljenju dobar navijač je svako ko redovno plaća članarinu, kupuje sezonsku kartu i redovan je na stadionu.
– Nažalost, Zvezda kao najveći klub u Srbiji ima oko 30.000 članova, a samo 10-ak hiljada sezonskih pretplatnika. A, članska karta je kao tura pića (1.200 din.), pritom sa njom imate benefite pri kupovanju ulaznica za evropske mečeve i kupovinu u Red Star šopu – podseća pa tužno konstatuje da se izgubila kultura odlaska na stadion i da klinci radije gledaju utakmice u kladionicama, iako im je stadion na 20 minuta od kuće.
– Pre mesec i po dana sam u Kopenhagenu gledao utakmicu Kopenhagen – Nordsjaeland. Prepune tribine, 30.000 navijača, baš lepo za oko. Pre tri godine sam sa suprugom u Milanu gledao Milan – Juventus i Milan Inter. Sjajno iskustvo, fantastična atmosfera – podelio je skorašnje uspomene.
Ljubav iz inata
– Navijam za Zvezdu od 1978, pamtim kraj karijere Džajića, i posle toga i generaciju koja je došla do finala kupa UEFA 1979. godine. Verovatno je neki inat bio u pitanju da zavolim Zvezdu. Majka je simpatisala Zvezdu, ali samo toliko. Deda, svi ujaci, veliki partizanovci. Siguran sam da je inat presudio da počnem da navijam za Zvezdu – priča Saša te dodaje da je prva Zvezdina utakmica koju je gledao bila 8. oktobra 1980. protiv Slobode.
– Rezultat je bio 9:1 za Zvezdu, Zdravko Borovnica je postigao pet golova. Fantastično debitovanje za mene na stadionu, kao navijača – seća se Saša.
Priznaje da se u klub razočarao mnogo puta, ali iz čisto sportskih razloga. To su bili porazi, ponekad u derbijima, a oni se najduže pamte, plus 1983. Verona, 1984. Benfika, 1987. Real, 1989. Keln, 1991. Hajduk u finalu kupa, 1992. Sampdorija, 1997. Ekeren…
