Svaki navijač Partizana pamti ili je bar čuo za tri čuvene generacije košarkaškog kluba. To se pre svega odnosi na onu “najveću”, šampionsku iz 1992. koja se popela na vrh Evrope u Istanbulu, pa onda onu iz 1998. koja je igrala F4.
Mlađe generacije se sećaju šampionskih sastava pod vođstvom trenera Duška Vujoševića, a naročito onog iz sezone 2009/2010. koji je osvojio “sve” i bio na “sekundu” od finala Evrolige!
Član te Duletove šampionske generacije bio je gost naše redakcije Aleksandar Mitrović, poznatiji kao Aljoša, rođen u Beogradu, 22. jula 1990. Počeo je u Zemunu, afirmisao se u dresu Mege, da bi u leto 2009. odbio španske milione zbog poziva legendarnog trenera crno-belih, zbog čega se, kako i sam kaže, nijednog trenutka nije pokajao.
– Ugovor sa Taukeramikom na pet godina je već bio spremljen i samo se čekao moj potpis, ali je onda usledio poziv Vujoševića, koji je insistirao na mom dolasku, jer je želeo univerzalca od dva metra. Moj tadašnji agent je rekao da je to bolje za mene i naravno da smo se složili da pređem u Partizan – prisetio se Aleksandar.
– Prva sezona u Partizanu bila je moja sezona iz snova! Dobijao sam priliku i igrao u ekipi koja je ostvarila velike rezultate. Svako je imao svoju ulogu u timu, i mlađi i stariji igrači, Lorents Roberts je dao sve što je mogao Partizanu u toj sezoni. Mnogo igrača je tada imalo “sezonu života”, Bo Mekejleb, pa Aleks Marić, Dule Kecman, Slavko Vraneš, ma svi su bukvalno tada bili u životnoj formi. Ta sezona 2009/2010 je za pamćenje! Finale Jadranske lige, koje se igralo u Zagrebu nismo zaslužili da izgubimo, iako smo bili pred porazom. Ali, usledila je ona neverovatna Kecmanova trojka! U tom trenutku kao da nismo znali šta se događa, to se dešava jednom u milion godina.
Podsetili ste nas na Kecmanovu trojke u Zagrebu, sada ne možemo, a da ne pitamo kako ste se osećali posle onog Čildresovog koša u Parizu na fajnal-foru?
– Teodosić je šutirao trojku i videlo se da lopta ne ide u koš, ustao sam sa klupe i pomislio “finale čoveče”, ali onda taj Čildres i gotovo, nismo uspeli! Čovek se niotkuda pojavio na obruču u poslednjoj sekundi i odveo Olimpijakos u finale. Ostaje veliki žal i pitanje “šta bi bilo kad bi bilo?”. Onda utakmica za treće mesto protiv moskovskog CSKA i opet poraz od “pola” koša u poslednjim sekundama…
– Ali zaista nemamo za čim da žalimo… To je bila jedna nezaboravna sezona, osvojili smo se kod nas (ABA liga, domaći kup i prvenstvo) i bili na “sekundu” od finala Evrolige – neverovatno!
Uvertira za tu legendarnu sezonu crno-belih bio je put u Ameriku u NBA predsezoni i pripremni mečevi protiv Finiksa i Denvera. Kako ste tada sve to doživeli, ne sreću se svaki dan NBA zvezde…
– Priznajem, tada sam se prvi put stvarno uplašio pre neke utakmice! Na drugoj strani su Amare Stodemajer, Grent Hil i Džejson Ričardson, “Ol-star” igrači a ovamo ja (smeh), klinac od 19 godina koji je tada igrao Košarkašku ligu Srbije i u nacionalnom dresu se susretao samo sa svojim generacijama. Srećom, Stiv Neš nije igrao tu utakmicu, bio je tu i Goran Dragić. Onda smo putovali u Denver, koji je imao strašnu ekipu predvođenu Karmelom Entonijem koji je tada bio jedan od najboljih košarkaša lige, pa onda Nene Ilario, Taj Lovson, pod košem Kris Anderson zvani Brdmen, Džej-Ar Smit, Čonsi Bilaps, koji je sa Detroitom osvojio šampionski prsten… Ispred mene su bili košarkaši koje sam do tada viđao samo na “video igricama” i to je stvarno neverovatno iskustvo, jer su NBA i Evropa – “nebo i zemlja”.
Nabrojali ste nekoliko veoma zvučnih imena NBA lige, Bilaps je predvodio Detroit do titulee, Ričardson je osvajao takmičenje u zakucavanju, Karmelo je kasnije postao legenda lige… Sa kojim igračima pamtite duele, koliko je teško igrati protiv njih?
– Pamtim duele sa Goranom Dragićem koji je godinu pre toga stigao u Ameriku ali je još tadabio preozbiljan igrač.Brazilac Leandro Barbosa je tada takođe igrao za Finiks, mislim da je on verovatno najbrži igrač kojeg sam ikad video. Dok mi je protiv Denvera bilo izuzetno teško jer sam čuvao Džej-Ar Smita koji je bukvalno nemoguć sa driblinzima i zakucavanjima, prava “noćna mora”.
Vujošević je čudotvorac ali je otišao kad mi je bio najpotrebniji!
Duško Vujošević je sigurno jedan od boljih trenera na ovim prostorima, navijačima Partizana verovatno i najbolji ikad… specifičan po mnogo čemu, pristupu i načinu treninga, prijateljskom odnosu sa igračima… Kako je bilo raditi sa njim?
– Sve te priče o njegovim treninzima i metodama deluju čudno, ali Dule je uvek znao šta radi. Pa i ti treninzi pred “navijačima” (puštao je navijačke pesme na razglasu u hali), i kad smo bosi (bez patika i čarapa) radili šuterske treninge, ništa to nije čudno, pošto te neke njegove “starinske metode” koje je koristio su nešto što nikad neće proći. Koliko su nam one “podešavale” noge i ruke toliko su i mozak, jednostavno smo verovali njemu i verovali smo u ono što radimo, njegovi treninzi su do detalja isplanirani.
– On je apsolutni košarkaški genije! Ta “legendarna sezona” je bila njegovo remek delo, rešavao je Makabijeve “meč-ap” odbrane na jednostavne načine, jednom se npr. na tajm-autu setio da je neki trener ne nekom američkom koledžu igrao neku akciju pre ko zna koliko godina, nacrtao nam je to i naravno da je akcija uspela! (smeh)
– Posle svih ovih godina i svih mojih “dobrih i loših” trenera, vidim da niko “ne zna košarku” kao Dule! Međutim, otišao je u CSKA kad mi je bio najpotrebniji… Za trenera je tada postavljen njegov pomoćnik Vlada Jovanović, koji je drugačije gledao na košarku i ja sam pao u drugi plan. Na polusezoni sam otišao kod Dejana Radonjića u Budućnost, ali nisam imao pravo odmah da igram na Jadranu. Osvojili smo tamošnji Kup, ali onda sam morao da se vratim u Beograd, gde više ništa nije bilo isto…
Pomenuli ste o duele sa NBA igračima ali ste igrali i mnogo utakmica protiv legendi poput Dijamantidisa, Navara, Spanulisa… Da li možete da izdvojite najtežeg protivnika u evropskoj košarci?
– To je bez dileme Džejsi Kerol. Budućnost je igrala u Evrokupu protiv Gran Kanarije gde je on tada bio. Pola utakmice sam čuvao Kerola i to je bila prava agonija. Odlična kretnja i akcije za njega, a o šutu da ne pričamo. Sećam se da sam ga na zagrevanju video kako zakucava i pitao sam se “ko je ovaj klinac, šta je ovo?”. A on je u stvari stariji od mene, kasnije je prešao u Real Madrid i sve ostalo Vam je već dobro poznato…
Aljoša je igrao za sve mlađe reprezentativne selekcija naše zemlje, sa kadetskog EP ima i bronzanu medalju, a posle Partizana prošao je skoro “pola sveta”. Igrao je u Crnoj Gori, Sloveniji, Makedoniji, Bugarskoj… pa onda Katar, Gruzija, i u ovoj sezoni Bliski Istok – Irak!
Ali, krenimo redom… Posle Podgorice se vratio u Beograd, pa je usledila “epizoda za zaborav” u Valjevu i onda Grčka, klub koji su proslavili Srbi – Peristeri.
– Odlazak u Grčku je bio u jednom veoma teškom periodu u mojoj karijeri, kada su se izdogađale neke stvari van terena koje su dovele do toga da ja siđem sa velike scene. U Grčku sam otišao u februaru iz Metalca u kojem skoro da nisam igrao, dobro sam počeo ali sam onda povredio leđa i igrao sve manje i manje. Tamo sam bio 2011. a oni su i tada pričali kako su Marko Jarić i Milan Gurović trenirali kao “manijaci” dok su igrali kod njih i oni tamo ih i dan danas neverovatno poštuju zbog svega toga!
Aljoša se ponovo vratio u Srbiju pa otišao u Sloveniju u redove bivšeg evroligaša iz Laškog, vratio trofeje u vitrine skopskog Rabotničkog, pa onda ponovo “procvetao” u bugarskom Plovdivu. A onda Katar, pa Gruzija, dok je ovu sezonu proveo na Bliskom Istoku!
U Gruziju ste stigli na polusezoni, u plej-of ste ušli kao četvrti.
– Imali smo manjih problema sa trenerom, koji je Gruzijac i ne zna puno košarku. Ali, mi smo imali ubedljivo najjaču ekipu koja bi se prošetala prvenstvom, mada nam baš nije išlo, da bi onda jedva dobili pet utakmica u finalu i osvojili titulu! Dinamo je jedan o prvih šampiona Evrope, i ima veliku tradiciju, veliku bazu navijača… Fudbalski klub je npr. u početku SSSR-a bio jedan od najboljih…
– Tbilisi je mnogo interesantan grad, u brdima je, istorijski veoma zanimljiv, postoji mnogo žičara kojima se ide do mnogobrojnih vidikovaca a pogledi su neverovatni… Taj period u Gruziji koji je krunisan titulom mi je ostao u lepom sećanju. Ima dosta i naših ljudi, Igor Kokoškov je kao selektor ostavio dubok trag!
IRAK
Život u Bagdadu i gužve u saobraćaju koje su gore od onih na Gazeli…
“Kalašnjikov” na svakom ćošku i specijalna “iračka ovčetina”…
Meč u “Vavilonu” i brica koji psuje na srpskom…
Kako ste se odlučili za igranje u Iraku, kako vam je bilo tamo?
– To je bila neka vrsta izazova, i životno i košarkaški. Hteo sam da vidim kako izgleda sve to tamo, da li mogu da se snađem. Iračka liga je jedna od boljih u arapskim zemljama, pa sam želeo i da se dokažem. Generalno, što se košarke tiče pre nekih 10-15 godina iračka liga je bila jedna od boljih, ako ne i najboljih na Bliskom Istoku. Stigao sam tamo posle drugog kola domaćeg prvenstva, i svaku pobedu smo slavili kao da smo osvojili trofej. Jer, moj klub “Al Hutut Al Džauija” nema neku košarkašku tradiciju za razliku od fudbalskog tima. Predsednik kluba je iračka legenda, najbolji fudbaler svih vremena! Na prvenstvu sveta za mlade 1988. ili 89. je bukvalno ponizio Špance i posle toga dogovorio transfer sa Barselonom, ali ga čuveni Sadam Husein nije pustio da ode iz Iraka!
Znamo da ste bili jedan od najboljih strelaca lige, sa prosekom preko 25 poena po meču, ali kako je sve to izgledalo iz vašeg ugla?
– U azijskim zemljama se sve svodi na kvalitet domaćih igrača, ali smo uspeli nekako da se sklopimo, a i ja sam bio u formi, pa smo i napravili neki rezultat i to je ispalo OK. U azijske zemlje možeš da dovedeš i Džordana ili Lebrona Džejmsa, ali ako on igra sa 10 “biciklista” u timu onda je to veliki problem. Ponavljam, ključni faktor su domaći igrači!
Često čujemo za neka bizarna košarkaška pravila u zemljama koje su daleko od nas. Kakva je situacija u Iraku, kakva je liga, dvorane?
– Svaka ekipa ima pravo na najviše dva stranca, ali na parketu može da bude samo jedan. Ja sam tamo bio jedini neamerikanac tj. jedini stranac koji “belac” jer su tamo stranci uglavnom afroamerikanci. Sve ekipe iz Bagdada igraju u Olimpijskoj dvorani, kao i reprezentacije u košarci i odbojci, pored je i fudbalski stadion. To važi samo za 6-7 ekipa iz Bagdada kao celine, dok je šampionska ekipa iz Bagdada ali iz centra grada i ona ima svoju dvoranu pa tamo treniraju i igraju. Liga broji 11 klubova, od koji su nekih 6-7 iz Bagdada a a ostale na 7-8 sati vožnje od nas, ili na jugu zemlje ili na severu!
– Imali smo jednu utakmicu u čuvenom Vavilonu, sad se to mesto zove Hila. Ide prvo beton, pa tartan i kad sam video da prosipaju vodu po tome da bi onda čistili ćilimom nisam mogao da verujem svojim očima – prisetio se bivši košarkaš beogradskih crno-belih.
Kako Vam se svideo život tamo?
– Priznajem, pre nego što sam otišao sam malo brinuo za bezbednost ali se na kraju ispostavilo da sa tim nisam imao baš nikakvih problema!
– Irak je ogromna zemlja, centar svetske istorije, veliki broj gradova i svetskih spomenika koji datiraju hiljadama godina u nazad… Ali, nažalost ta zemlja je već tridesetak godina u neprekidnom ratu sa raznim državama, što je definitivno i ostavilo traga. Video sam po nešto, obišao sam neke delove… Video sam drugo najveće mesto hodočašća kod muslimana, u džamiji Imama Alija…
– Što se života tiče, kulturološki se razlikuje od svega što sam do sada video, pa čak i od Katara, koji je dosta evropskiji ili amerikanizovaniji… Nema tu mnogo obilaženja kafića i restorana, ali uglavnom je problem jezička barijera. Baš slabo govore engleski jezik, tako da se to sve svodi na pantomimu i mimiku, “gugl translejt” kada uspem da uhvatim internet koji je tamo inače jako loš. Hrana im je prezačinjena, pa nešto i nisam uživao u njoj.
Nama se Irak predstavlja kroz strane programe i filmove kao jako prljava zemlja, ruševine i divljina, ali kako zapravo to tamo izgleda?
– Gužve u saobraćaju su nemoguće. Gazela i Brankov most u 4 popodne izgledaju kao zezanje za gužve tamo, ali se navikneš na sve to, na vojsku, kalašnjikove i gužve oko sebe… Pored
auto-puta ljudi imaju krdo ovaca, ti se zaustaviš i kažeš “hoću ovu ovcu” i on je udari macolom po glavi i na licu mesta je sređuje i seče da ti možeš da je nosiš kući…
Da li ste probali njihovu ovčetinu?
– (smeh) Probao sam iračku ovčetinu ali je nisam kupio pored autoputa, nadam se ni da je ljudi iz restorana nisu kupili na taj način! (smeh)
Brica koji psuje na srpskom…
Sa kim ste se tamo družili? Ima li naših ljudi tamo ili evropljana?
– Devojku nisam smeo da vodim, jer su oni veoma specifični po tom pitanju. Od naših ili evropljana nema nikog, komunicirao sam samo sa Amerikancima iz drugih ekipa i njima je, takođe, bilo mnogo teško da se kulturološki prilagode. Kad se timski ide na neki zajednički ručak ili večeru to je za mene bilo teško, pošto nisam imao sa kim da pričam! Živeo sam u predgrađu Bagdada, koje pravi neka korejska firma za oko 100.000 ljudi. Zgrade izgledaju fenomenalno, sve je čisto i vodi se računa o svemu. Međutim, čim se priđe centru Bagdada to je haos i prljavština, baš ne vode računa o tome gde i šta bacaju!
– U Iraku sam znao samo za ljude iz konzulata i bukvalno dva dana pred povratak u Srbiju sam saznao da ima neki nadzornik gradilišta iz Srbije baš u tom delu gde sam živeo. I to sam slučajno saznao od berberina, koji me je opsovao na srpskom! Pitao sam ga odakle to zna i on mi je rekao “naučio me Anđelko”.
Da se vratimo malo u nazad… Pre Iraka ste bili u Kataru, da li možete da uporedite te dve zemlje?
– Katar je kulturna i organizovana zemlja, nemoguće bogata, ali je to država bez istorije, postoje tek nekih 30-tak godina… Tamo je faktički i centar biznisa u tom delu sveta, sve to izgleda sjajno i bezbedno, znaju se pravila . Katar i Irak su “nebo i zemlja”.
– U Kataru sam imao i trenera iz Srbije, ali i dva saigrača, Branka Jereminova i Nemanju Miljkovića. Hteo da ostanem u Kataru, predsednik kluba me je zavoleo i svi su mislili da je to to… Ali uvek ima neko “ali”… Iako sam odigrao baš dobro i bio najbolji strelac, imao Jereminova na pleju i sve mi je bilo mnogo lakše… Taj naš trener je rekao da se ne uklapam u planove za sledeću sezonu i samo zbog toga nisam ostao u Kataru! A pred kraj sezone me nisu pustili u Japan gde sam imao dobru ponudu da odigram njihov plej-of.
I za kraj, neizostavno pitanje… Da li stižete da pratite Partizan?
– Naravno! Sviđa mi se način na koji igraju u poslednje vreme, to je način kojim se može pobediti ovakva Zvezda, koja objektivno ima strašan tim ali smo u Nišu videli da nije nepobediva. Partizan ima svoje šanse i nadam se da će ih iskoristiti u predstojećoj Superligi Srbije. Pet godina bez Evrolige je previše za klub kao što je Partizan, nadam se da je “onaj problematičan period” za klub završen i da ćemo već u nekoj od narednih sezona opet igrati u elitnom evropskom takmičenju… Jer Partizan i njegovi navijači to svakako zaslužuju – zaključio je naš dragi gost Aleksandar Mitrović.
