Gradovi poseduju simbole po kojima su prepoznatljivi, a u slučaju Aleksandrije je taj simbol poznat vekovima – biblioteka.
Antičku biblioteku koju su osnovali Ptolemeji u 3. veku pre nove ere je bila pravi kulturni centar ne samo Egipta, već i Mediterana. Veruje se da je, kada je bila na svom vrhuncu, u njoj radilo 100 ljudi i da se čuvalo između 40.000 i 400.000 svitaka. Bez ikakve sumnje bila je jedna od najvažnijih biblioteka u drevnom svetu, ali istorija i legende se prepliću u priči o Aleksandrijskoj biblioteci.
Nije sigurno koji vladar ju je otvorio – neki izvori tvrde da je bio Ptolemej I Soter, a neki Ptolemej II Filadelf. Ipak, zna se da su vladari želeli da biblioteka služi za skupljanje svog znanja i nisu štedeli kada je ovo bilo u pitanju. Slali su emisare u Atinu, na Rodos i širom sveta da kupuju bilo koje tekstove, bilo kog autora – svo znanje im je bilo bitno. Ipak, više su cenili starije rukopise, ali su kupovali i nove. Galen čak beleži da je tokom vladavine Ptolemeja II svaka knjiga koja se nalazila na bilo kom brodu koji je uplovio u Aleksandriju bila kopirana.
Sa ovakvom praksom nije nimalo iznenađujuće da je biblioteka izrasla u jednu od najvećih do tada viđenih. U nju su dolazili učeni ljudi, pesnici, filozofi i istraživači iz raznih delova sveta da bi radili. Strabon čak beleži da su radnici imali brojne povlastice: dobijali su velike plate, besplatnu hranu i nisu morali da plaćaju poreze. U biblioteci su se skupljale knjige, sprovodila istraživanja, prevodilo se i predavalo, a budući da je Aleksandrija postala jedan od glavnih gradova kulture na Mediteranu, nimalo nije iznenađujuće što je biblioteka prerasla u legendu.
Svi u mašti jasno vide sliku biblioteke koja sa svojih stotinama hiljada svitaka gori u plamenu koji je trajno uništio brojna znanja antičkog sveta. Taj mit apokaliptičnog uništenja Aleksandrijske biblioteke smo svi čuli, ali ipak je u pitanju legenda. U stvarnosti je biblioteka postepeno gubila na značaju, toliko da je do trenutka kada je stvarno gorela tokom Cezarovog građanskog rata i njegove opsade Aleksandrije 47. godine pre nove ere, bila samo senka onoga što je nekada bila. Veruje se da čak i tada nije u potpunosti uništena, ali nikada nije povratila svoj pun sjaj.
Ipak, mit o vatri koja uništava biblioteku na njenom vrhuncu, požaru koji briše stotine godina naučnog i umetničkog rada za par sati je nastao i proširio se. Biblioteka je bila simbol Aleksandrije još tokom antike, ali usled kulturnog gubitka zbog njenog „uništenja“ u požaru, ovaj simbol postaje još snažniji i poznatiji. Ovim poluizmaštanim događajem biblioteka stvarno postaje trajni simbol Aleksandrije, grada koji i dan danas postoji za razliku od drugih gradova koji su nosili ovo ime.
Aleksandrija će preživeti opsadu Julija Cezara. Vekovi istorije prolaze i grad postaje deo različitih država – Rimskog carstva, Vizantije, Sasanidskog carstva, a kasnije dolaze i Arapi i Osmanlije na ovu teritoriju. Za vreme svih ovih vekova Aleksandrija ostaje relativno bitan grad usled njenog strateškog položaja na Mediteranskom moru. Ostala je značajan grad zbog luke, ali nikada neće povratiti značaj koja je imala tokom helenskog perioda kada je bila prestonica Egipta. Ipak, značaj je postepeno opadao tokom Osmanskog perioda, ali po oslobođenju polako ponovo postaje relevantna.
Nakon oslobođenja od Osmanlija grad se preporodio. Ponovo je počeo da baštini svoje klasične, helenske korene i autori ga tokom 19. i 20. veka opisuju kao preporod antičke Aleksandrije. Brojni pisci i pesnici tokom ovog perioda dolaze u Aleksandriju i ona ponovo postaje jedan kulturni centar. Budući da je i u 20. veku biblioteka bila širom poznati simbol Aleksandrije, planirano je da se i ona „preporodi“.
Ideju za „obnovu biblioteke“, odnosno za izgradnju nove velike biblioteke, su izneli akademici iz Aleksandrije 1970-ih godina, a ubrzo je prepoznat značaj takvog poduhvata i podržao ga je i tadašnji predsednik Hosni Mubarak. Veza sa antičkom bibliotekom je bila jasna od početka, a zbog veličine projekta je izgradnja potrajala decenijama i zahtevala međunarodnu saradnju. Novac su donirale vlade Egipta, država Arapskog zaliva, Evrope, Sjedinjenih Američkih Država, Rusije i mnoge međunarodne organizacije. Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Empirati i Irak su dali 64 miliona dolara (samo Sadam Husein je donirao 21 milion dolara), a projekat je sveukupno koštao 220 miliona dolara.
Zgradu su dizajnirali Norvežani, Grci su pomagali oko starina koje će biti izložene u njoj, Francuzi oko otvaranja naučnog muzeja u okviru biblioteke, Amerikanci oko kompjuterskih sistema i internet arhive… Podizanje biblioteke je bio pravi međunarodni poduhvat i ona je konačno otvorena 2002. godine. Tada je napravljen spektakl u kom su stanovnici Aleksandrije osetili ushićenje kao da im je „vraćena kulturna ustanova nakon više od 2.000 godina“, kako navodi jedan od studenata prisutnih na otvaranju.
Biblioteke širom sveta su slale knjige svom „duhovnom pretku“, ali brojne su slale zastarelu literaturu koju nisu želele. Daleko od toga da je ovo bio jedini problem. Brojni ljudi su iz različitih razloga kritikovali biblioteku – bliska veza sa politikom, činjenica da je projekat koštao 70 miliona dolara više nego što je planirano, a i tih 220 miliona dolara je moglo bolje da bude potrošeno u državi kao što je Egipat (pogotovo u Aleksandriji koja je imala lošu infrastrukturu)… Tu su i brojni incidenti, kao činjenica da je u biblioteci izbio požar u martu 2003. godine i malo je falilo da novootvorena biblioteka krene stopama svog antičkog pretka. Ali, nijedna knjiga nije uništena tada.
Ipak, pored svih kritika, biblioteka skoro svakog ko je poseti ostavi bez daha. Novootvorena Bibliotheca Alexandrina nije samo biblioteka. U savremenoj zgradi u kojoj se nalazi, poseduje prostor da smesti 8 miliona knjiga, ali i internet arhivu, 6 specijalizovanih biblioteka, 4 muzeja, planetarijum, 8 istraživačkih centara, 15 stalnih izložbi, 4 umetničke galerije, konferencijsku salu i dom je 9 institucija. Zbog svega ovoga ona je kulturni centar Aleksandrije, Egipta, ali i regiona.
Po mnogo čemu je slična originalnoj antičkoj biblioteci. U pitanju je isti kosmopolitski duh, sakupljanje (u slučaju novootvorene biblioteke i primenjivanje) znanja iz celog sveta, u pitanju je regionalni centar kulture, a biblioteka koju su podigli Ptolomeji je bila deo Musaeuma („Institucije muza“ – starogrčka reč od koje je nastala današnja reč „muzej“) institucije koja je bila dom umetnosti, filozofska škola i biblioteka. Upravo tako i moderna Bibliotheca Alexandrina nije samo zgrada u kojoj se čuvaju knjige, već se u njoj organizuju predavanja i poseduje naučni muzej – ona čuva, ali i prenosi znanje. I moderna biblioteka okuplja eksperte iz celog sveta, ali ona, takođe, baštini kulturno nasleđe – antička biblioteka nije imala muzeje u kojima su se čuvala umetnička dela i artefakti. Zaista, Bibliotheca Alexandrina je dostojan duhovni „naslednik“ antičke biblioteke ovog grada.
