Aleksandra Prijović progovorila je o odnosu sa suprugom Filipom Živojinovićem i njegovom porodicom. Pevačica je otkrila u kojim kućnim poslovima se ne snalazi dobro, pa objasnila zašto je nema često u medijima.
– Kao i većina dece, radovala sam se 1. maju zato što je to bio na jedan način nagoveštaj lepog vremena i leta koje dolazi, igranja napolju s drugarima, roštiljanje s porodicom, znak da je uskoro kraj školske godine. Taj 1. maj je bio znak da dolazi najlepši deo godine. Provodila sam ga s porodicom, a kasnije s drugarima.
Jesi li išla na prvomajski uranak, gde se obično išlo?
– Svake godine je bilo drugačije, u zavisnosti od toga gde sam bila, da li kod mame ili tate. Nekad je to bilo kod kuće, nekada u prirodi s drugarima.
Da li sada uspevaš da odeš?
– Od kada smo dobili Aleksandra, 1. maj uglavnom provodim kod kuće u krugu porodice, ukoliko nemam nastup. Aki mnogo voli prirodu i sada kad je malo porastao, jedva čekam da zajedno s njim krenemo da primenjujemo sve prvomajske tradicije.
Kakva je ove godine situacija, praznik provodiš radno ili paradno?
– Neću biti kod kuće, radim, tako da se bavim organizacijom da Aleksandru bude zanimljivo i da ne oseti da nisam tu. Mi, hvala bogu, imamo zaista veliku porodicu i njemu nikad ne nedostaje pažnje i društva.
Radiš li neke fizičke poslove?
– Radim sve po kući kad god imam vremena. Volim da je sve na svom mestu i opušta me rad dok slušam muziku.
Detinjstvo si provela kod bake i deke na selu, jesi li možda išla s njima u polje?
– Radila sam sve što su mi dozvolili, sve mi je bilo zanimljivo, pa i da sređujemo baštu.
Sad si supruga i majka, za 1. maj ćeš raditi, a da li se generalno trudiš da provedeš praznike s Filipom i Aleksandrom?
– Naš posao je takav da datume koji bi trebalo da budu rezervisani za najbliže mi moramo da provedemo odvojeni. To je tako i s vremenom se čovek navikne. Sa druge strane, taj isti posao mi dozvoljava da provodim mnogo vremena sa sinom tokom nedelje kad bi inače trebalo da se ide na posao. Sve u životu je neka vrsta kompromisa. Svakako se trudimo da budimo zajedno što više i pre svega da nam sin ima srećno i ispunjeno detinjstvo, da je okružen ljudima koji ga vole.
Prvi maj se nikako ne može zamisliti bez roštilja, a Živojinovići su poznati kao gurmani. Ko je majstor za roštilj – Boba ili njegovi sinovi, ili možda Brena?
– U našoj porodici svi zaista odlično kuvaju, sem mene (smeh). Ja i da hoću da krenem da kuvam, ne mogu da dođem na red.
Rano si počela da radiš, da li bi ponovo išla istim putem ili bi ipak počela kasnije?
– Verujem da u životu neke stvari ne možeš da promeniš i zaista verujem da svi imamo neki unapred iscrtani put. Nije bilo lako, ali ne bih promenila ništa na tom putu. Srećna sam i to je uvek najveće merilo vrednosti tog puta.
Da li ti je nekad bilo teško što se tvoji vršnjaci igraju, a ti za to vreme radiš?
– Nikad mi to nije bilo teško jer sam zaljubljenik u muziku i uvek sam uživala u svom poslu.
Ne pravim senzaciju od svog života
Već duže vreme te nema u medijima. Da li to spremaš nešto novo?
– Ne volim prisustvo u medijima. To je do sada već svima koji prate naš svet i jasno. Ovim poslom se bavim iz ljubavi prema muzici, a ne da bih svakodnevno bila u novinama. Nekad mi se to pripisuje kao mana, ali ja drugačije ne umem niti želim. Imam mnogo nastupa, na koje se koncentrišem da ih odradim najbolje što mogu, da ispoštujem svaku osobu koja odvoji vreme da dođe da me sluša, i radim stalno na sebi i na novim pesmama. Ne volim da senzacionalizujem sebe i svoj život. Nikad se nisam tu dobro snalazila, ja se najbolje snalazim ispred mikrofona.
