Izjave Aljbina Kurtija “da su Srbi nad Albancima izvršili genocid” nisu samo politička provokacija koja traje nekoliko dana, već klasični primer nenaučne revizije istorijske slike prošlosti sa dugoročnim društvenim posledicama, rekao je u intervjuu za Novosti akademik i istoričar Ljubodrag Dimić.
– Toga moraju biti svesni svi, posebno oni koji ga tolerišu, a možda i podstiču. Ovako se konstruiše nova, lažna istorija, negira prošlost i ukida budućnost, u ovom slučaju – srpskom narodu. Srbima se menja identitet, oduzima dostojanstvo, briše istorijski učinak generacija i mesto u evropskoj istoriji – komentariše Dimić izjave Aljbina Kurtija da je Srbija počinila tri genocida nad Albancima na Kosovu: prvi nakon Berlinskog kongresa, drugi u vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata i treći – 1999. godine.
Akademik Dimić, međutim, naglašava da je bilo upravo suprotno i da su Albanci usled velikih ambicija za prostorom sprovodili represiju nad srpskim stanovništvom, nasilnu islamizaciju i albanizaciju, prisilno iseljavanje…
“Sve su tu oblici društvene pojave koja će sredinom 20. veka biti definisana kao genocid. Srbi su smatrani najvećom opasnošću za realizaciju albanskih nacionalnih interesa”, kaže Dimić.
Kurti nije usamljen, svi albanski lideri, ali i njihovi saveznici iz sveta, falsifikuju istorijske činjenice na štetu Srba. Šta je cilj?
Promena istoriografske slike prošlosti uvek je nasilna, politička, ideološka, o naučnom znanju ne vodi računa, odbacuje ga i poništava. Krajnji rezultat je konstrukcija novog društvenog sećanja, nove istorije koja odgovara društvenim snagama koje gospodare svetom i onima koji im ponizno služe falsifikujući podatke, menjajući suštinu ključnih događaja, konstruišući istorijske procese koji sa onovremenom stvarnošću nemaju mnogo zajedničkog. Pojava proizvoljnosti, stereotipa i mitova suštinski sputava društveni razvoj, što je verovatno i cilj pokušaja revizije istorijske slike prošlosti na čemu Kurti insistira.
Kako je izgledala onovremena stvarnost?
U vreme ratova koji su obeležili Veliku istočnu krizu i okončani Berlinskim kongresom, Turska je, da bi ojačala pozicije države u ratu sa Rusijom i njenim balkanskim saveznicima, obećala Albancima stvaranje “albanskog vilajeta” sa centrom u Bitolju. U isto vreme došlo je i do internacionalizacije pitanja Stare Srbije za čije su oslobođenje protiv Turske vojevale i srpske trupe, ali su se morale povući sa Kosova posle sklapanja rusko-turskog primirja. Nadajući se ostvarenju datog obećanja Albanci su u ratovima 1876-1878. istupali kao najdosledniji branioci turskog teritorijalnog integriteta na Balkanu. U takvim nastojanjima albanska politička elita se oslanjala i na panislamističku politiku centralnih turskih vlasti. Tako je i danas, o čemu svedoči i nedavno istupanje Erdogana.
Kurti tvrdi da je Srbija prvi genocid nad Albancima počinila nakon Berlinskog kongresa, a šta kažu istorijski podaci?
U predvečerje Berlinskog kongresa na dnevnom redu evropske politike bilo je više pitanja. Deo njih ticao se balkanskih naroda i etničkih grupa koje su tu egzistirale. Albanska intelektualna elita u Carigradu osmislila je projekat teritorijalno-administrativne autonomije prostora koji su oni smatrali albanskim. Program je saopšten u Prizrenu prilikom formiranja Prizrenske lige, a predviđao je stvaranje Albanije četiri vilajeta – janjinskog, skadarskog, bitoljskog i kosovskog. U toj “vilajetskoj Albaniji” administracija je trebalo da bude u rukama Albanaca, nastava na albanskom jeziku, regruti da služe vojni rok na teritoriji sa koje potiču, porezi da budu trošeni isključivo za potrebe “vilajeta”.
Kakvo je bilo mesto Srba?
Za druge narode, posebno Srbe, tu mesta nije bilo. Političke zahteve Albanaca Berlinski kongres nije uvažio – Bizmark je govorio da nema Albanaca pa tako nema ni potrebe da se raspravlja o teritorijalnom okviru tzv. Velike Albanije. Odlukom velikih sila Kosovo i Metohija su i dalje ostali u sastavu Turske. Novonastala srpska država na tom prostoru, gde je deo Srba – starosedelaca živeo izmešan sa albanskim i turskim stanovništvom, nije imala uticaj, a ponajmanje je bila u prilici da izvrši genocid nad Albancima. Berlinski kongres nije ispunio nade hrišćanskog stanovništva.
Šta je to značilo za srpski živalj?
Za Srbe na tom prostoru nastupila su teška vremena. Uz tursku vlast nosilac terora bila je i albanska “Prizrenska liga”. Ekonomski i kulturni napredak srpskog naroda je zaustavljen. Teror je bio deo svakodnevice i bio je osnovni generator masovnog iseljavanja srpskog stanovništva, što je menjalo demografsku sliku prostora. Finansijski nameti su uvećavani. Agrarni odnosi nisu bili razrešeni. Zloupotrebe su bile stalne. Imovinska i lična sigurnost za Srbe nije postojala. Teror albanskih paša je pretio istrebljenjem čitavog naroda.
Šta je Srbija činila da to spreči?
Srbija je izgubila podršku Rusije na Porti i njeni diplomatski apeli da prilike u kojima žive hrišćani na Kosmetu budu popravljene nisu davali rezultate. Note srpske vlade o upadima Albanaca u Kraljevinu Srbiju, zločinima kačačkih četa, uništavanju verskih objekata, pljački imovine, paljevinama… nisu nailazile na očekivane reakcije. Tih godina su i zapadne diplomate, suočene sa terorom nad Srbima, procenjivale da će taj narod, ukoliko se ništa dramatično ne promeni, za desetak godina “nestati” sa Kosova i Metohije.
U pitanju je nesumnjiv pokušaj istrebljenja jednog naroda, dakle genocid. O zločinima je Kraljevina Srbija pripremila materijal sa kojim je trebalo da obavesti Haški sud 1899. godine na sednici na kojoj je ta institucija i osnovana.
Koliko se Srba iselilo?
Prema nekim podacima, do Balkanskih ratova u periodu od 1899. do 1912. godine iselilo se oko 150.000 stanovnika srpske nacionalnosti i pravoslavne vere, što je dodatno promenilo etničku sliku prostora. Kontinuitet stradanja, odnosno genocida je nesumnjiv. Anarhija i zulumi su najveće razmere dostigli od 1902. do 1905. a pratila su ih i učestala neuspela nastojanja Beograda da zaštiti srpski narod na Kosmetu. Zahtevi poput onih da se zakoni primenjuju jednako na sve podanike Carstva, da se razoružaju albanske bande i pojačaju turski garnizoni, imali su podršku Francuske i Rusije. Nasuprot tome, Habzburška monarhija je tih godina pojačala svoj uticaj među Albancima i uspela u namerama da prostor Kosova izuzme iz reformske akcije velikih sila. “Epoha zuluma”, odnosno, genocida nakratko je okončana Mladoturskom revolucijom 1908, ali su albanske pobune protiv panturske politike mladoturaka podstakle novo nasilje.
Šta se zaista dešavalo tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, jer Kurti tvrdi da je i tada vršen genocid nad Albancima?
U predvečerje Balkanskih ratova albanski prvaci su sudbinu svog naroda ponovo vezali za odbranu i opstanak Osmanskog carstva na Balkanu. Iz tih razloga su pobede balkanskih saveznika iz oktobra i novembra 1912. godine bile, za albansku elitu, težak poraz. Osećaj da ispunjavaju “zavetnu misao” obuzeo je ne samo srpsku vojsku i dobrovoljce koji su joj se priključili u oslobođenju Kosova i Metohije, već i celokupno stanovništvo Srbije… Razvoj događaja je Albance primorao da rešavanje “albanskog pitanja” traže u dogovoru, ne više sa Turskom, već sa evropskim državama.
Tada se i zvanično formira Albanija…
Sa nastajanjem albanske države maja 1913. godine na konferenciji u Londonu nisu napušteni planovi da njene granice, u budućnosti, “odgovaraju maksimalnoj varijanti teritorijalnog programa albanskog pokreta”. Uoči Prvog svetskog rata gotovo 20.000 Albanaca, koji su tokom Balkanskih ratova odbegli u Albaniju, postali su generator nemira u zoni tek uspostavljene granice albanske države sa Kraljevinom Srbijom. U osnovi njihovih nacionalističkih i iredentističkih aspiracija, koje su zadobijale oblik nacionalne patologije, ali i forme nacionalnog romantizma, bio je pokušaj dokazivanja etničkih prava Albanca da na tom prostoru žive i istovremeno osporavanja prava na to ostalom stanovništvu, a posebno Srbima.
Ko je sve i zašto podržavao albanske teritorijalne aspiracije, odnosno veliku Albaniju?
Zadobijanje podrške velikih evropskih sila sadržano je u nastojanjima albanskih prvaka da služe interesima svih država spremnih da podrže ideju “velike Albanije”. U godinama koje su prethodile Velikom ratu garant za realizaciju velikoalbanske ideje nađen je u Turskoj carevini, kasnije Austrougarskoj, a u vreme i neposredno po okončanju Balkanskih ratova i u Velikoj Britaniji, koja je i presudno uticala na formiranje albanske države smatrajući da se na taj način može uspešno sputati uticaj Rusije i širenje panslavizma na Balkanu. Od kraja 1918. godine realizaciju velikoalbanske ideje, u skladu sa svojim interesima, podržavala je Italija. Projekat o “velikoj Albaniji” imao je unisonu podršku političke, plemenske, intelektualne, ekonomske, vojne, kriminalne (kačačke) elite, kao i albanskih masa na celom prostoru naznačenom “granicama” buduće velike Albanije.
e Lubodraze, Lubodraze sve ti je to vevika laz!