U verbalnoj dijareji koja je usledila francuski ministar je negirao samo postojanje "žute kuće" na severu Albanije. Ministar i bivši međunarodni protektor Kosova se čak pozvao na Radmilu Trajković. Pitao je novinara da li misli da su njih dvoje krali leševe i preprodavali organe.
Kušnerova reakcija pokazuje nedvosmisleno govori o njegovoj slaboj pripremljenosti i potpunoj nezainteresovanosti za događaje na Kosovu i Zapadnom Balkanu. Kušner naime tvrdi da ne postoji "žuta kuća". Mesto koje je široj javnosti otkrila bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, za koje se zainteresovao Oebs, o kome je naročito mnogo izveštavala B92 i u koje je putovao tužilac Specijalnog suda za ratne zločine Vukčević, nije dakle poznato šefu diplomatije jedne od najmoćnijih država sveta, članice Kontakt grupe, čija vojska je stacionirana na delu teritorije Kosova i Metohije. Nije jasno šta je veća sramota: mogućnost da takva ličnost, koja je nekada upravljala Kosovom, ne zna o "žutoj kući"; ili možda činjenica da ga sve to ne zanima i da prema jednoj takvoj temi, ako je već o njoj nešto čuo ima tako prezriv i nehuman odnos.
Ako već Bernara Kušnera nije briga za prilike na Kosovu posle vremena u kome je gradio karijeru humaniste, političara i albanskog prijatelja, šta bi trebalo reći o lenstvovanju francuske ambasade u Beogradu. Dnevne novine "Kurir" su pre nepunu godinu dana dovele u vezu Bernara Kušnera i događaje oko trgovine organima otetih Srba. Novine kakve su "Kurir" ne uživaju veliko poverenje i ove tvrdnje teško da su utemeljene, ipak valjda je dužnost ambasade da obavesti ministra o najvažnijim navodima štampe o njemu. Važni su posebno oni navodi koji bi ga mogli dovesti u opasnost. Ovakve optužbe nesumnjivo izazivaju gnev javnosti i otvaraju mogućnosti među kojima je pitanje novinara "Glasa Amerike" nešto
najbolje što se uopšte moglo dogoditi.
Moguće je da je Bernar Kušner bio u afektu. Ipak, teško je razumeti kako to da jedan tako iskusan političar može sebi da dozvoli takvu očiglednu slabost? Da je reč o nekontrolisanoj reakciji svedoči i činjenica da je pitao novinara da li ga optužuje za krađu leševa. Transplantacija organa se, koliko mi je poznato, ne vrši sa leševa.
Kušnerova reakcija je vrlo neprimerena, suštinski nedemokratska, ignorantska i nehumana. Posle hiljadu ubistava i stotina otmica Srba sa Kosova, od kojih su se neka dogodila i za vreme njegovog mandata u pokrajini; nakon tvrdnji Karle del Ponte i dokaza na koje je sudstvo Albanije odgovorilo tako što je odbilo nastavak istrage; posle francuske podrške nezavisnosti Kosova, dobili smo ovakvu reakciju. Da li tako reaguje jedan ministar države članice EU? Je li takvo ponašanje dostojno jednog lekara? Koliko takav odnos prema jednom novinaru odgovara demokratskim vrednostima koje propovedaju moderna Francuska i Evropska unija?
Odgovor na ova pitanja možda leži u ličnosti Bernara Kušnera, više nego u opadačkim i nepotvrđenim optužbama bulevarske štampe. Naime, da li me pamćenje vara ili je Kušner u vreme kada je vodio međunarodnu upravu na Kosovu govoreći u Uroševcu rekao kako voli sve narode, ali su mu Albanci draži od svih drugih? Osim nedostojne nebrige, nedopustive neobaveštenosti i neprimerene osornosti i prizemnosti prema novinaru jednog slobodnog i demokratskog medija Kušner je pokazao i suštinu svog odnosa prema politici. Naime, potreba da stavi sebe i Radmilu Trajković u isti kontekst za Kušnera verovatno predstavlja izraz svesti o tome da je osoba koju je u Gračanici posetio lekarka koju neki danas smatraju umerenom srpskom političarkom sa Kosova.
Međutim, kada su 1998. godine na Kosovu i Metohiji započeli sukobi, ratni zločini i otmice, Radmila Trajković je bila ministarka u vladi Marjanović-Šešelj. Iz te vlade i SRS-a ona nije istupila zato što se protivila politici prema Kosovu. Naprotiv učinila je to iz sasvim drugih, nimalo načelnih razloga. Politička umerenost gospođe Trajković novijeg je datuma, rekao bih posleratna.
Kušner pak nije imao nesreću da bude svedok tužnih i dramatičnih događaja koje bi proživljavala njegova država. Ipak, i on je menjao strane i sadašnju dužnost obavlja zahvaljujući svojoj spremnosti da okrene leđa socijalističkoj partiji čiji je bio jedan od vođa posle njenog velikog poraza i uđe u vladu desničara.
Međutim, mislim da predmet našeg zanimanja ne treba da bude zašto je Kušner nešto rekao. Naprotiv, treba da se pitamo zašto nam se dogodio Kušner. Toliko o tome.
