50-01
57
Iznenađenje pomešano sa sumnjom u lošu rakiju desilo se par meseci kasnije te srećne 1988. godine. Sedeći u svom dvorištu na panju i pijući jutarnju kafu sa pomenutom domaćom, iznenada je čuo pa onda preko ramena i video da mu automobilski točak ide u susret. U oblaku smeđe prašine jedva je uspeo da razazna belog fiću koji se neobično brzo udaljavao idući u rikverc!
– E ljudi, ako neko ima, trebao bi mi ceo točak sa felnom. Ne, ne samo polovna guma već kompletan točak – bio je precizan Aki dok je nekoliko dana pre tog jutra šarao pogledom po družini spasilaca i instruktora plivanja. On s pravom može povremeno da zatraži uslugu jer nema čoveka u njegovoj bližoj i daljoj okolini kome nije pomogao. Arsa je ljudina po stasu i opisu karaktera od rođenja. To je tako poznato svima. Njegovi časovi plivanja su demonstracija modernog baleta u vodi a završne svečanosti sa dodelom diploma tek obučenim plivačima, pozorište na vodi. Arsa je 90-ih napustio bazenske poslove i postao vlasnik nekoliko ribarnica na glasu. Boemski poznato mesto za Beograđane bio je Akijev riblji restoran. Pravila su se i pakovanja hrane za kućne ljubimce. Tada su svi njegovi frižideri bili puni, a love je bilo do krova.
Poslednji put sam ga video veče pre mog odlaska iz zemlje i pred kraj NATO agresije na Srbiju juna 1999. godine. Arsa je istresao sve zgužvane pare i parice iz svojih džepova na sto ispred nas. Kao što mi je i obećao ono što je zaradio taj dan, to sparno veče 69. dana pod bombama namenio je meni. Pre toga je razgrnuo poluprazne vinske čaše sa stola i na čistinu bacio gomilu raznobojnih novčanica. Taman za avionsku kartu preko okeana i koka-kolu na aerodromu.
– To je tvoje i ne vraćaj se – izvinio se što žuri i otišao gostima.
Petnaest godina kasnije nije ni slutio da sam ja osoba koja želi da ga vidi dok se približavao starim čamcem ka marini ali mu nije trebalo puno vremena. Jedan moj neoprezan osmeh lako je razotkrio ko se nalazi skriven ispod tamnih naočara, platnene kape i zadignute kragne.
– Nikad mi nije bilo lepše nego sad – odgovara drugar na moje brižno: “Kako si Arso”?
Čovek koji je nekad plaćao porez milion maraka, razložno objašnjava istinitost svoje tvrdnje i čari života u skromnoj kućici na Dunavu kod Ritopeka. U životu nisam video više raznobojnog i negovanog cveća oko nečije kuće kao tad. Lepota i draži mirnog življenja, ribarenja u kućici na reci u zamenu za urbanu sredinu, šticovan kurs, tranziciju, transformaciju svega i svačega.
– Žena koja mi je vodila knjige falsifikovala je moj potpis, zloupotrebila poverenje, podigla kredite bez mog znanja, zadužila me do neba i nestala. Čujem da je sad na psihijatriji u Lazi. – Sad mi je najlepše sa mojom Bakom – ponavlja već četvrti put nasmejani Aki, objašnjavajući kako ga je brižno negovala žena koja sa njim sada živi u trenucima dok mu je otkazivalo zapušteno zdravlje. U grad ide samo kad mora na pregled kod lekara a društvo mu pored okolnih prolazećih ribara i komšija vikendaša, pravi jedna graciozna lepotica po imenu Dobrila, ćudljiva, bela roda koja je upavo doletela. Arsa na trenutak zaboravlja na nas i sasvim ozbiljan glasno priča sa njom. Traži ribu, a Arsa je bodri i navodi na mesto gde je sigurno može naći.
Skriveni u hladu verande, punimo već po treći tanjir ukusne riblje čorbe dok se riba peče na vrelom ulju. Ni vino ne miruje. Onda je Aki zapevao a mi prihvatismo.
