Humanost nema naciju, veru, političku partiju. Jedno poglavlje beskrajne priče o dobroti ispisao je Đovani Lazareto, advokat iz italijanskog gradića Tiene u blizini Vićence, koji je pomogao našoj sunarodnici, samohranoj majci Biljani Stojadinović u borbi za istinu i pravdu. Kad je dobio spor i troškove koje mu je isplatila njene firma, on je taj novac podelio sa svojom klijentkinjom!
Muke u fabrici
Sagovornica “Vesti”, koja je, inače, rodom iz Osipaonice, u Italiji živi dugi niz godina.
– U toj fabrici sam radila 11 godina. Radila sam u smenama, jedne nedelje prepodne, a druge popodne. Sve je bilo u redu prve dve godine, a posle toga me je vlasnica fabrike zamolila da radim dve nedelje u drugoj smeni. Kada je to prošlo, opet je tražila od mene da dođem popodne. Posle mesec i po dana sam počela sam da se bunim. Ona mi je odgovorila: “Ako ti se ne dopada, znaš gde je kapija.” Morala sam da ćutim i trpim jer mi je bio potreban posao pošto sam živela sama sa sinovima. Mlađeg sina koji je tada imao četiri godine viđala sam samo ujutru i kad bih ga uzela iz obdaništa. Vozila sam ga kod mojih roditelja i uzimala posle deset sati uveče kada sam se vraćala s posla – priča Biljana.
Nerado se seća tih godina.
– Molila sam vlasnicu da pokuša da me razume kao majka majku, ali njoj je bio samo posao u glavi. Rekla mi je da su njena deca odrasla. Posle određenog vremena sam je prijavila, otišla sam u sindikat i požalila se na svoju situaciju. I zdravlje me počelo da mi se urušava. Pojavili su se problemi sa štitnom žlezdom. Nepravdi nisam naslućivala kraj. Posle prvog razgovora sa vlasnicom, predstavnik sindikata je počeo da bude na njenoj strani. Došla sam do saznanja da je njega potplatila da bi pričao šta mu ona kaže. Osećala sam se kao glavni junak pripovetke “Sluga Jernej i njegovo pravo”.
Odustala je od bitke za pravdu i nastavila da radi u drugoj smeni. To je trajalo devet godina.
– Umorila sam se od svega, prekipelo mi je sve. Odlučila sam da potražim pravnu pomoć. Obratila sam se advokatu Paolu Brinjoleu, prijatelju koji me je uputio na svog kolega Đovana Lazareta. Njemu sam ispričala svu svoju muku i patnju i on je ozbiljno shvatio celokupnu situaciju. Odmah sam spoznala da je izuzetno plemenit čovek, pomno je saslušao svaku moju reč i gledao me je sa nekom vrstom sažaljenja. Nekoliko puta se dešavalo da sam kod njega u kancelariji plakala od očaja i nemoći, a on me je tešio kao da me zna celog života – priča Biljana.
Uteha i ohrabrenje
Kaže da joj je ovaj čovek vratio veru u ljudskost, posebno danas kada se sve meri i vrednuje novcem.
– Ulivao mi je nadu da će pravda pobediti. Rekao mi je da samo treba da mu verujem i da budem strpoljiva i da će on rešiti problem na najbolji mogući način. Verovala sam mu, ali sam se plašila da neću imati dovoljno novca da ga platim. Noćima sam plakala, razmišljala i brinula kako ću da mu isplatim honorar, jer usluge advokata prilično koštaju. Jednog dana sam prikupila hrabrost i pitala koliko treba da platim. Rekao mi je: “Budi spokojna, ne brini ništa, kad se sve završi, dogovorićemo se.”
Pao joj je, kaže, kamen sa srca jer je shvatila da je reč o pravom humanisti.
– Do kraja sudskog procesa još nekoliko puta sam ga pitala koliko treba da mu platim za usluge. Odgovor je uvek bio isti. Kada se sve završilo, naplatio je svoje troškove od moje firme. Iznenadila sam se kada je taj svoj honorar podelio sa mnom. Nisam mogla da verujem! Inače, na početku spora sa mojom gazdaricom, ona mi je rekla: “Idi gde god hoćeš, ja imam svoje privatne advokate i poklopiću svakog parama.” Kada sam to rekla gospodinu Đovaniju, on mi je odgovorio da još ima pravih advokata i da njega niko ne može da potkupi. Na kraju smo postigli sve što smo hteli. Naterao ih je da mi daju otkaz i isplate za sve one godine mučenja. A advokatu Đovaniju neka u životu sve cveta jer je čovek zlatnog srca. Svakome od naših ljudi preporučila bih ovakvog advokata, plemenitog i časnog – zaključuje Biljana Stojadinović.
Prijatelj Srba
Paolo Brinjole, pravnik u Penziono-invalidskom fondu, preporučio je Biljani pravog advokata. O tome za “Vesti” priča:
– Kad je Biljana došla da se posavetuje i zatraži pravnu pomoć, video sam uplašenu i uplakanu ženu. Bilo mi je mnogo žao. Pomislio sam šta bi bilo kad bi moja sestra bila u takvoj situaciji. Utešio sam je i rekao da ću joj naći najboljeg advokata. Već sam imao na umu Đovanija, mog velikog prijatelja iz studentskih dana sa Pravnog fakulteta u Padovi. Pozvao sam, ispričao ukratko o čemu se radi i Biljana je uz pomoć prevodioca otišla na razgovor kod njega. Srećan sam što je sve imalo pozitivan ishod po Biljanu i što je Đovani podelio svoj honorar sa njom. Inače, ja rado pomažem Srbima u Vićenci i imamo mnogo prijatelja među njima.
Trenuci koje niko ne može da vrati
Biljana je srećna zbog toga što je pravna bitka dobijena, ali ističe:
– Jedino što niko ne može da mi vrati izgubljeno vreme koje nisam provodila sa svojom decom. Svim savetujem da nema tog posla zbog kojeg treba žrtvovati porodicu..
