Folk pevač Adil Maksutović oženjen je sa Anom Ramadanovski, naslednicom pokojnog muzičara Džeja i sa njom ima dvoje dece.
Poznato je da Adil i Džej dugi niz godina nisu pričali, ali to nije uticalo na pevačevo mišljenje o tastu i njegovom liku i delu.
Naime, Maksutović se oglasio putem Insagrama i u potresnom pismu oprostio od legendarnog folkera.
– Stari moj, bio si najmuzikalniji čovek kog sam poznavao… Pevač sa najviše duše. Umeo si da oživiš teskt bolje od svih nas. Uz prepoznatljivu boju glasa, krasili su te predivan vibrato i bravure koje miluju svačije uho. Imao sam privilegiju da te uživo slušam stotinu puta, u vreme kada si bio dobrog zdravlja. Mogao si da otpevaš šta god zamisliš. Dok su drugi plakali ili se veselili uz tvoje pesme ja sam potpuno opčinjen upijao svaku tvoju otpevanu fazu, magično si ti to radio. Maznuo sam sve što si mi dozvolio. Hvala ti. Jedini si zabavnjak među narodnjacima i najpoštovaniji narodnjak među zabavnjacima. Toliko prelepih pesama, toliko vanvremenskih hitova. Voleli su te ljudi svih društvenih staleža, svih profila. Deca su te obožavala. Sirotinji si pomagao više nego bilo ko. Taksistima, konobarima i muzikantima ćeš zauvek ostati najdraži gost. Džeki Lav, istinski šmeker, dorćolski boem. Te najtužnije nedelje sa knedolom u grlu i suzama u očima tvoju sliku na svojim društvenim mrežama objavilo je milion ljudi širom bivše Jugoslavije. Čitav region osetio je gubitak jednog velikog umetnika i čoveka koji je plenio dobrotom i neposrednošću. Stotine prijatelja i kolega ti je uputilo poslednji pozdrav. Tvoj lik i dela koja si nam ostavio bez ikakve sumnje opravdaju inicijativu da budeš sahranjen u Aleji, među najboljima. Nikada se nisi stideo svoje nacionalnosti i porekla. Iako si rođen u srcu Beograda, pripadaš narodu koji je uvek bio na marginama društva. Bez obzira na boju tvoje kože i na sve nestašluke iz rane mladosti ti si svojom harizmom i raskošnim muzičkim talenotom postao najomiljeniji Rom, “Milioner iz blata”… Bio si ambasador nacije koja nema ni svoju državu, ni himnu, ni univerzalni jezik, ni pismo, imali smo našeg Džeja. Znam da si se umorio, već nedostaješ svima. Tvojoj deci najviše. Raduje nas samo činjenica da si poslednji dan proveo sa svojim unucima. Nismo ni slutili da ti je poslednji. Umro si u snu. Ko bi se nadao da će čovek onakvog temperamenta otići tako tiho i mirno. Verovatno na neko bolje mesto čim se nisi mnogo bunio. Voljeni Džej, nikada se nismo posvađali, a godinama nismo razgovarali. Oprosti mi što sam predugo bio ljut na tebe. Onaj gore je želeo da se ovako rastanemo. Budi spokojan. Tvoj put nije “Put bez povratka”, kao u pesmi. Dva unuka smo ti Ana i ja podarili, stariji je zabavnjak na deda Džeja, mlađi ima tvoj osmeh. Deo tebe je zauvek preslikan na njima. Bar da si još koju godinu poživeo, da te Daris upamti i da sednemo ti i ja, kao nekada… Da ti zapevam “Sajbiju” i da se zagrlimo i isplačemo…
