Svog sina sanjam svake noći. Ponekad pomislim da bi za sve bilo bolje da se nikada nije rodio, kazao je u potresnoj ispovesti za nedeljnik "Njujorker" Petar Lanza, otac Adama Lanze, 20-godišnjaka koji je odgovoran za jedan od najstravičnijih masakara u istoriji SAD.
On je 14. decembra 2012. u osnovnoj školi Sandi Huk u mestu Njutaun u Konektikatu ubio ukupno 26 ljudi od čega dvadesetoro dece. Preostalih šestoro bili su službenici škole. No, pre ludačkog pohoda pištoljem je ubio i vlastitu majku Nensi i to sa četiri hica. Nakon masakra u školi pucao je i sebi u glavu.
– Svaki taj metak bio je upućen nekome od nas. Jedan njegovoj majci, drugi meni, treći njegovom bratu Rajanu, a četvrti njemu samome. Uopšte ne sumnjam, da sam bio u blizini bez puno premišljanja presudio bi i meni, rekao je Adamov otac koji svog sina nije video dve godine.
U intervjuu je dao uvid u zastrašujući život i detinjstvo svog sina. Kazao je kako je oduvek verovao da njegov sin boluje od nedijagnosticirane šizofrenije. Iako mu je još kao detetu dijagnosticiran Aspergerov sindrom, redak i težak oblik autizma, njegov otac je verovao kako se iza toga skrivalo nešto mnogo strašnije.
– U početku, bio je neobično, ali u stvari normalno dete. U starosti od tri godine je progovorio, ali pričao je minimalno. To mu je išlo izuzetno teško pa smo ga slali na posebne vežbe. Kasnije smo shvatili da se bori sa stvarima koje su drugima nešto o čemu uopšte ne razmišljaju. Primera radi, nije bio sposoban licem ništa da izrazi, nije bilo nikakve facijalne ekspresije. To smo takođe morali da vežbamo – kazao je Petar.
Njegovi učitelji u osnovnoj školi opisivali su ga kao inteligentnog, ali socijalno zakinutog dečaka. U nekoliko je navrata pisao priče koje su obilovale nasiljem, pa su učiteljice zvale roditelje na razgovor. Ipak, tada je još pokazivao i zdravu stranu ličnosti, no dolaskom u srednju školu stanje mu se radikalno pogoršalo.
– Izolacija, napadi teskobe, nesanica, loša koncentracija, sklanjanje pogleda, čudan hod – sa svim tim borio se moj sin i bilo je jasno da je stanje sve gore iz dana u dan – priča Petar i dodaje kako su ga nakon toga ispisali iz škole, a obrazovanje je nastavio kod kuće.
No, 2009. godine pojavili su se problemi koji će kasnije rezultirati jednim od najgorih masakara u istoriji SAD. Tada je Adam počeo da proučava masovne ubice, svaki dan je na internetu provodio sate čitajući o njima.
Te godine njegovi roditelji su se razveli, a Adam je u nekoliko navrata odbio da vidi svoga oca. Majka je pokušala da ga urazumi, ali uzalud. Adam svome ocu nije odgovarao na uporne mejlove koje mu je slao, a Petar je u jednom trenutku iz potpunog očaja i brige za sina unajmio privatnog detektiva da ga prati kako bi sredio slučajan susret s njim.
– Mislim da njegova majka nije bila do kraja svesna koliko je on zapravo opasan. No, moj sin od početka nije bio normalan. Kada su na CNN-u spomenuli da bi za masakr mogao biti odgovoran moj sin Rajan odmah sam znao da se radi o grešci. Znao sam da je Adam kriv. Razgovarao sam s roditeljima žrtava, s jednom sam majkom tri sata plakao. Ali, šta reći nekome ko je izgubio jedino dete, kako to opravdati – kazao je na kraju nesretni Petar Lanza.
