Veliki rat. Početak. Krenuo Švaba što govori tvojim jezikom da pokori Srbiju, pali i žari, strelja i kolje. A onda se seti budući vojvoda Mišić da iznurenog srpskog vojnika povuče desetine kilometara, napoji ga vrućom rakijom, okrepi toplom hranom, ojača patriotskom rečju i ponovo povede u prvu savezničku pobedu te 1914. godine.
A onda, negde u bespućima Cera, seva mitraljez opkoljenih Švaba, odsečenih od Drine, nema strine da pokaže puta, Srbi viču:
– Predajte se!
A Švabe gnevno odgovaraju:
– SRBIN SE NIKAD NE PREDAJE!
Da li je ova tragična anegdota sa Cera inspirisala g. premijera da iz nezvaničnih, ali zato nepouzdanih obaveštajnih izvora izvuče podatak kako Srbi, draga moja braćo, ne ratuju samo na strani Rusa, već, gle, i za Ukrajince.
Za pare, dabome.
Premijer očajnički pokušava da nam dokaže da sve one što su priskočili ruskoj braći u pomoć vodi prokleta para i da prokletnici nemaju druge ideje vodilje. A na taj mig s mesta vrhovnog vođe spremno skočiše medijski i ostali šturmfireri, vadeći iz zabiti ispranog mozga priče o hiljadama dolara koje srpski psi rata inkasiraju glumeći patriote.
Ti jurišnici iz novina i sa televizija se dele na dve grupe: na medijske pse propagadnog rata, čije se mišljenje formira u skladu sa visinom novčane nadoknade, i na još beznadežnije slučajeve čiji su koreni duboko u temeljima takozvane druge Srbije.
Grešna mi duša, ali su naše današnje vođe ipak nešto naučile iz slavnih pobeda sa Cera i Kolubare: prvo ide artiljerijska priprema, onda uraganski plotuni, a na kraju – na nož. Od takve strategije, uz fanatične plaćenike, odbrane nema, a obično gine istina.
G. premijer takođe reče, stisnut u mengele Zapada: Vratite se, nije to naš rat!
Niti će Srbija ikad više ratovati.
Ukoliko ovo nije naš rat, hoćemo li onda retroaktivno da sve negdašnje ratove gurnemo u fascikle i na najviše police arhiva? Da zaključimo da smo na Kosovu ginuli e da bi velikaši što na komate razdrobiše carstvo, sve na čelu sa Lazarom, nastavili da gnječe sirotinju raju?
Da su Karađorđe, Miloš i ekipa dizali ustanke kako ne bi morali da plaćaju tadašnji pe-de-ve Turcima i da im je srpska sloboda bila zadnja rupa na svirali?
Da smo u Velikom ratu ginuli ne bi li se Pašić i kompanija još više bogatili i na kostima izginulih ratnika sazidali svoje tajkunske imperije?
Konačno, čemu onda i 27. mart, i četnici i partizani, čemu 100 za jednog kad smo potom uterani u državu sa krvnim neprijateljima?
U pravu je g. premijer: ovo u Ukrajini nije naš rat, kao što, ispostavilo se, naš rat nije bio ni ’99. Čemu herojstvo na Košarama kad je strateg odbrane granice od NATO i arnautskih hordi dospeo na tapet srpskog tužioca za ratne zločine, i to po famoznoj komandnoj odgovornosti.
U najboljim tradicijama Haškog tribunala.
G. premijeru, Vaše je pravo da nijedan naš rat ne bude i Vaš, pogotovo što i ne ličite previše na čoveka spremnog da gine za otadžbinu. Ali, nemojte da, uplašeni onim "šta će svet da kaže" (kao nekad kad mlada bušna uđe u prvu bračnu noć) sve one koji danas krvare u Lugansku i Donjecku zovete plaćenicima.
Oni tamo brane i naš obraz, na koji smo davnih dana zaboravili, pa više ne znamo šta je pobeda, a šta poraz, šta sramota, a šta čast.
A da li ćemo ikad više ratovati? Pa to ne zavisi ni od Vas, ni od nas, kao što nikad nije ni zavisilo.
To samo Bog zna, Vi ne.
