Kišom umrtvljeni i razmaženi prestoničani nisu dočekali gosta k’o Rođini Petrovići baba Vuku. Nije bilo usiljenih osmeha i kovitlanja očima gospođe Nikolajević, snajkinih dovijanja da sazna kada će se nenadani gost vratiti u vukojebinu iz koje je došla, niti zavirivanja u korpe šta im je to selo donelo.
Svi odreda beogradski domaćini bili su ushićeni. Pred Vučićem, Tasovcem i Malim sedeo je u kežual stilu obučeni Depardje, a srpski Obeliks se uverio i da je od najjačeg Gala veći.
Samo dan ranije Vučić nije imao vremena da pod skupštinskim svodovima objašnjava zašto je za upražnjeno mesto ministra privrede najbolji kandidat Željko Sertić. Opšte je poznato koliko premijer ima obaveza i da mu radni dan traje 25 sati. Zato je tu ulogu prepustio svom zameniku i šefu diplomatije Ivici Dačiću.
I dok se Dačić dosađivao objašnjavajući zašto privatizaciju treba kraju da privede čovek čije su firme mesecima u blokadi, premijer se dogovarao sa savetnicima kako da odglumi dobrog domaćina. Lepši i vitkiji će svakako biti, ali to se gostu ne sme staviti do znanja.
Ostalo je nerazjašnjeno da li je ministar Tasovac zbog duha nadaleko čuvenog srpskog gostoljublja još više razbarušio svoju neobaveznu frizuru. Jer, ko zna, možda je slavni gost mogao da pomisli da se Tasi kosa nakostrešila kada ga je ugledao.
U svakom slučaju, Dačiću se nije smeo prepustiti takav plezir kao što ugošćavanje glumca koji je šminkere ostavljao bez posla dok je na filmskom platnu oživljavao lik nosatog Sirana de Beržeraka.
Uostalom, i zašto bi?
Ako se neko očešao o slavu slavnih, onda je to Ivica Dačić. I pre nego što je postao formalni premijer, prekaljeni socijalista, vaspitavan u duhu komunističkog asketizma, nije odoleo blizini velikih igrača iz šou biznisa. Umesto vina i srpskih specijaliteta koje je Vučić darivao Depardjeu, Dačić je pojedinim uručivao i pasoš. Sve po ubrzanoj proceduri i uz zahvalnost bogu što su i nas zvezde pogledale. Jeste posle privatno prepričavao da Adrijana Lima uživo i nije takva lepotica kao dok šeta viktorijine sisobrane, ali on će svojim unucima imati šta da priča.
Moći će da kaže da je upoznao Kevina Nesa Kostnera, Armana Napoleona Asantea ili Moniku Kleopatru Beluči. Zadovoljio je i na ovaj simboličan način unutrašnju potrebu da stane u kraj organizovanom kriminalu, kao i svoje iživljene ali u realnom životu promašene ratničke ambicije. I, ne manje važno, slabost prema lepim ženama, po čemu su levičari inače, nadaleko poznati.
Ali da ne budemo baš toliko maliciozni, bio je Dačić i u društvu neustrašivog Džeralda Leonide Batlera od kojeg je mogao da nauči kako se sa 300 hrabrih ratnika pobeđuju čitave vojske, a ispijao je pićence i sa uglađenim Rajfom Fajnsom kada se učio manirima engleskog džentlmena.
Ono što odvaja Dačićevo grebanje o svetske face od Vučićevog ugošćavanja od visokog poreza odbeglog Francuza, jeste to što su oni raniji gosti iz nekog konkretnog razloga boravili u Beogradu. Najčešće zbog snimanja ili promocije filma.
Čak i kada je brazilska manekenka dolazila po državljanstvo ona je prethodno obišla svekrvu i porodicu svog, sada već bivšeg muža Marka Jarića. Za patrijarhalnu Srbiju sasvim dovoljno.
Razlog dolaska francuskog glumca buntovnog karaktera ostao je nekako zamagljen. A magla se najbolje razgrće maštom. Odmaštajte, dakle, da li je talentovani glumac došao u Beograd da bi domaćinima održao kratki kurs glume, zato što ih je narod konačno – provalio.
