Alahovi hrišćani na Balkanu (10): Sin halali, pop ispoveda
U doba turske vlasti bosansko-hercegovački "rišćani" i "kršćani" nisu imali pravo da javno pokazuju koje su vere, pa su i pogrebni obredi bili strogo porodičan čin
Smrt je deo života, pa su i pogrebni običaji kod svih veroispovesti u Osmanlijskom carstvu bili podjednako važni kao i oni prilikom rođenja ili venčavanja, ali su u isto vreme najviše od svih primali uticaje sa strane.
Na stotinama mesta u Bosni i Hercegovini najstarija muslimanska groblja smeštena su uz srednjovekovne nekropole.
Etnolozi su pronašli i da se na najranijim nišanima, muslimanskim nadgrobnim spomenicima, nalaze simboli preuzeti sa hrišćanskih stećaka, kao što su ljudske figure, soko, lovački pas, jelen, konj, vuk, zmija, mač, koplje, a nekoliko najstarijih nišana čak ima i natpise bosančicom, starobosanskom ćirilicom.
U Bosni nije bila retkost ni sahranjivanje muslimana van groblja, i veruje se da taj običaj ima svoje poreklo u pokopavanju "na svojoj zemlji", i vezuje se za sećanje na hrišćanske korene. Kod starih Bosanaca muslimana postojao je i običaj da svoje mrtve sahranjuju na visovima, odakle se pružao lep pogled na okolinu i naselja.
Alahovi hrišćani na Balkanu
2. Otac u crkvu, sin u džamiju
4. Muhamedova brada čuva glavu
5. Umalo krstili turskog sultana
Ovaj običaj je preuzet od Osmanlija, a oni su ga zadržali iz preislamske tradicije. Najpoznatije takvo muslimansko groblje je Grad mrtvih na brdu Alifakovcu iznad Sarajeva.
Pogrebni spomenici svedoče i o rasprostranjenosti dvoverstva na Balkanu. Takvi su hrišćanski nadgrobnici u tekiji Kavak baba u Trnovu u Bugarskoj iz 16. i 17. veka, kao i muslimanski s kraja 17. i početka 18. veka u bugarskim selima kod Varne, Burgasa, Balčina, na Rodopima.
U njihovoj osnovi je izdubljen krst i uklesano hrišćansko ime pokojnika. Dok kod Valahada u Grčkoj u pogrebnim običajima nema hrišćanskih tragova, i tu hodža, po islamskom zakonu preuzima pokojnika i pogrebni ritual, a žene ne učestvuju u njemu, u Trapezuntu, u današnjoj severoistočnoj Turskoj, dok je dvoverac sahranjivan, za njega se u isto vreme obavljao i obred u hrišćanskoj crkvi.
I na Kritu se pravoslavni sveštenik pozivao da se moli pre muslimanske sahrane, ili je u vreme sahrane služio službu u crkvi tihim glasom.
Samrtnici su na Kipru dobijali hrišćanski oproštaj, da bi potom bili sahranjeni na muslimanskom groblju.
U doba turske vlasti bosansko-hercegovački "rišćani" i "kršćani" nisu imali pravo da javno pokazuju koje su vere, pa su i pogrebni obredi bili strogo porodičan čin.
Tako, na primer, u gradovima nisu išle nikakve verske povorke i procesije, pa se i pogreb obavljao samo u crkvi, ako ju je bilo, a ako ne, onda u kući i na kraju na groblju.
Noću se niko od hrišćana nije sahranjivao, ali su se rimokatolici u Mostaru koji su i živeli blizu groblja snalazili, pa su hroničari zabeležili: "U doba turske vlasti križ se nije nosio ispred pogrebne povorke, samo je svećenik išao prvi."
Ovi običaji su se promenili tek u doba austrougarske vladavine, pred kraj 19. veka. Takođe, "u staro doba išli su na sprovod jedni drugima pravoslavni i katolici. Muslimani ne. U sprovodu nisu išle žene sve do posle Prvog svetskog rata".
Hrišćani su zvali sveštenika na poslednju pričest, da mu samrtnik nabroji sve počinjene grehe, a on ga ispovedi, i da oprost od grehova, ali se među katolicima u Mostaru ustalio i jedan uporedni muslimanski običaj.
Bilo je to samrtno halalenje, kada "svestan samrtnik išće oprost, traži da se oprosti, halali, sa svojim ukućanima, rodbinom i prijateljima", što znači, da kaže šta želi da im ostavi i da se oproste. Ako ima sinove koji ne žive sa njim u kući, u zajednici, po njih se poručuje da dođu da se halale".
Samrtnik tada kaže: "Ako sam vas ikad uvridio, halalite mi".
Oni uzvrate: "Neka bog ti oprosti. I ti nama oprosti", a on: "I vas blagoslovio bog. Opraštam i ja vama". Od ukućana se oprosti ovako: "Dajte, halalite, meni je polazak".
Odgovor je: "Halal ti". Sa rođakom i prijateljem koji stanuje daleko, a dođe da obiđe teškog bolesnika, halali se tako što posetilac na odlasku kaže: "Eto, i ja odo. Halali ako sam te uvridio", a bolesnik odgovori: "Nek nam bog oprosti".
I hrišćani i muslimani u Bosni i Hercegovini su su smatrali da je dobro delo sahraniti još toplog mrtvaca, najviše zato što su verovali da će pokojnik tako brže stići na onaj svet, i da neće stići da se usput povampiri.
Kada je austrougarska vlast smenila tursku, zabranila je sahranjivanje pre isteka 24 sata od smrti, i to sa dobrim razlogom: do tada se dešavalo da se i živi pokopaju.
Pohod na grob
U islamskim obredima je bilo dosta preislamskih verovanja. Kako svedoči arapski putopisac Ibn Batut u 14. veku, u Manisi je, u današnjoj egejskoj Turskoj, balsamovano telo sina Saruhan-bega bilo položeno u drveni grob, prekriven kalajisanim gvozdenim krovom. Grob je bio smešten na visokom postolju, u zgradi u obliku kubeta, sa otvorom na vrhu. Taj grob su, uoči praznika žrtve, pohodili članovi porodice umrlog. Boja žalosti u susednom, Ajdinskom bejluku bila je crna, dok je sama žalost trajala sedam dana, a četrdeset dana u Sinopu, u turskoj crnomorskoj regiji, što se sve već smatra uticajem pravoslavlja.
Takvi slučajevi su zabeleženi kod svih veroispovesti. Strah od povampirenja pokojnika je među muslimanima i hrišćanima na Balkanu bio toliki da kada bi se, na primer, iz turskog groblja čulo da neko viče, hodža bi rekao: "On je opremljen, nek iđe. Kud je pošo, nek iđe", a jednom hrišćaninu u Mostaru, koji je iz groba tek sahranjene mlade katolikinje čuo buku, niko nije hteo da pritekne u pomoć, čak ni njen ucveljeni muž.
Požrtvovani prolaznik je nesrećnicu otkopao sam i vratio mužu. Jednom prilikom se u istom gradu dogodilo da je izvesni Đuro Prce, po zanimanju zidar, čuo plač iz harema, jednog od muslimanskih grobalja. Ušao je u harem i išao u pravcu odakle se plač čuo.
Došao je do svežeg groba i iskopao dete svog gazde. Pričalo se potom da je "dijete, koje je prije akšama umrlo, u grobu se osvijestilo, prespavalo. Odneo ga je kući i bio bogato nagrađen od gazde. Kupio je od tih para kuću".
Naricanje samo pod krovom
Dvoverci Mrkovići u Crnogorskoj Krajini su, prema svedočenjima savremenika, između dva svetska rata zadržali običaj da nose čitulju u crkvu.
"Jedanput su bili prekinuli ovaj običaj, pa su im bravi lipsavali, onda su ponovo počeli, pa to i danas rade".
Inače, Mrkovići su ranije "lelekali nad umrlima, kao što još i danas Crnogorci leleču, ali su taj običaj napustili pod izgovorom da im to zabranjuju njihove knjige.
Ranije su i njihove žene đakale i tužile nad umrlima, kao danas Crnogorke, danas samo nariču nad umrlim u kući, a nikako kad ga nose ka groblju".
A pop Vaso iz Bara, "činio je u skorašnje vrijeme, po molbi izvesnih poturčenjaka, pomen na grobovima muhamedanaca".
Tamošnji, primorski muslimani "za zadušnu subotu nose u crkvu panahiju, poskuru i svijeću, a kod kuće prave i jedu priganice ili masnicu", kolač preliven vrelim uljem.
Bilo je i drugih sličnih običaja koji vuku na hrišćanstvo. Muslimani su u Crnoj Gori davali večeru svakih sedam i četrdeset dana, na pola godine, i godinu posle smrti.
Moda za sahranu
Ukopne haljine u Bosni i Hercegovini su pored pola i uzrasta pokojnika zavisile i od imovnog stanja porodice, tadašnje pogrebne "mode" ali i običaja običaja u oblačenju koje su imali za života. Tako je uoči Dugog svetskog rata u Mostaru zabeleženo da su se neke stare katolikinje sahranjivale u dimijama i u salti, delu muslimanske ženske gornje odeće, koja je obično bila od satena, ukrašena crnim perlama, postavljena krznom, sa ili bez rukava, zimska ili letnja, i nju su, posebno za taj obred šile terzije.
