Majka svih Jugoslovena

Vesna Štajner, rođena Nikolić, Vranjanka koja živi od 1989. godine u Nemačkoj, poznata je među izbeglicama sa prostora bivše Jugoslavije kao žena koja na licu nosi ljudskost. Početkom 90-ih primila je prve izbeglice u svojoj kući u Nojsu i od tada postala sestra, majka i prijatelj onima koji su tražili spas u izbeglištvu ne hajući za njihovu nacionalnost.

Pomažući izbeglicama, pomogla sebi: Vesna Štajner, Ljubinko i Dragana Lenhard sa decom, u pozadini Ivan Branššteter

- Čim su izbeglice saznale da pomažem našim ljudima oko papira i svega ostalog pred mojom radnjom za prodaju antikviteta u Nojsu bilo je uvek onih koji su čekali da mi otvore srce, ispričaju muku i zatraže pomoć. Pomagala sam im oko raznih poslova i problema koje je trebalo rešiti u opštini ili sudu. I nikad nisam uzela nikome novac, jer pomažući njima pomagala sam sebi - počinje priču o sebi Vesna.

TORTA SVIH NARODA

Vesna Štajner

Te 1989. godine otišla je u Nemačku na dve nedelje kod prijatelja. Pre toga u Beogradu je studirala Višu informatičku školu, pa je počela da se raspituje da li je moguće nastaviti takvu vrstu škole u Nemačkoj. Dobila je potvrdan odgovor i upisala se i počela da se druži sa Nemcima, uglavnom studentima. U slobodno vreme odlazili su u diskoteku, posebno u jednu romantičnu banju na obali jezera.

- Tu sam u diskoteci upoznala budućeg supruga Jirgena Štajnera. Odlučili smo da živimo u malom gradu Nojsu kog je reka Rajna delila od Diseldorfa. Jirgen je imao fabriku za nabavku, reparaciju i dalju distribuciju polovnog nameštaja, a ja sam u centru grada otvorila prodavnicu antikviteta. Dobili smo 1992. godine sina Aleksandra - kaže Vesna.

U to vreme krenuli su ratovi u Jugoslaviji, koja je za nju bila jedina domovina, pa je za njom otplakala. U Nojsu su počele da pristižu prve izbeglice, iz Hrvatske, pa potom iz Bosne. Dok se porađala, u bolnici je upoznala medicinsku sestru Mandicu, poreklom iz Hrvatske, koja ju je pitala da li želi da pomogne ljudima koji dolaze iz Jugoslavije da se snađu.

- U Nojsu su počeli da se izgrađuju hajmovi za izbeglice, kojih je iz dana u dan bilo sve više. Hajmovi su bili stanovi-kontejneri, 4x2 metra, a njima su živele i šestočlane porodice. Da se tu moj rad ne završi, odredila je jedna žena Hrvatica koja se porodila u bolnici i sa troje dece, suprugom i svekrvom trebalo je da živi u kontejneru. Prvo sam im sredila sve potrebne papire, a potom pošto nisu ništa imali, snabdela ih nameštajem, odećom i obućom, potrepštinama za bebu i odnela u taj stan-kontejner - seća se Vesna.

 

Tamo je čekalo iznenađenje, ljudi svih nacionalnosti čekali su je u izbegličkom naselju sa velikom tortom. Bilo je suza i poljubaca. Od tada je njena antikvarnica postala centar okupljanja svih novopristiglih u Nojs. U njenoj antikvarnici, od pet radnika, svi su bili izbeglice, a bilo je Srba, muslimana i Hrvata i svi su se lepo slagali, poštovali i družili.

- Ivan Branšteter je uspeo da pobegne iz Tuzle 1993, ali tamo su mu ostali žena, sin i ćerka. Ivan se, iako je po dedi nosio nemačko prezime, osećao Srbinom. Teško je podnosio razdvajanje od porodice, razboleo se, imao je problema sa jetrom, ali smo uspeli da mu sredimo lečenje. Odlučila sam da organizujem izvlačenje njegove porodice iz Tuzle. U antikvarnici sam postavila kutiju za priloge, na kojoj je pisalo: "Za izbavljenje Branštetera". Sakupili smo dovoljno novca, pa sam mogla da angažujem jednog našeg Bošnjaka iz Štutgarta koji je krenuo kombijem za Tuzlu. Srećom, imao je dovoljno novca da potplati i izvuče Ivanovu porodicu. Svi naši izbegli ljudi, bez obzira na to ko su i šta su, izašli su da dočekaju Ivanove najbliže i da sa njim podele sreću i radost. Kasnije se Ivan sa porodicom iselio za Ameriku - priča Vesna.

PUTOVANJE U RAT

 

U njenom okruženju živeo je i radio kao gastarbajter Vehbo Šipkar, musliman iz Crne Gore, čija je porodica bila u Peći. I njih je uspela da dovede u Nojs. Naravno, sređivanje papira i svega ostalog bio je njen posao. Već tada su je svi znali u opštini, posebno oni zaduženi za izbeglice i obostrana saradnja je bila izuzetno uspešna.

Vesna se sa Jigrenom, u međuvremenu, razvela, ali nastavili su da održavaju korektne odnose. Ponovo se udala, ovog puta za Vranjanca, Novicu, sa kojim je izrodila sina Marka i ćerku Jelenu. Žive u Nojsu, u slozi, a sve češće dolaze u Vranje. Aleksandar živi sa njima.

- Bombardovanje 1999. godine, ta četiri meseca, jedva sam nekako preživela. Sećam se tog 24. marta kada su poleteli avioni za Srbiju, okretala sam nasumice telefon ne bi li dobila nekog u Vranju. Aleksandar se tada nije odvajao od mene. Uskoro su me pozvali u školu da me pitaju zašto je moje dete, čiji je otac Nemac, nacrtalo most, na njenu tenk koji gađa avion, koji je u plamenu, a ima nemačke ratne oznake. Objasnila sam im. Da li su shvatili ili ne, ne interesuje me. Početkom juna krenula sam za Srbiju sa Aleksandrom, koji je imao sedam godina. Nisam mogla da izdržim da ne vidim Vranje i moje najbliže. Putem su se svi krstili i odvraćali me. Posebno na granici sa Mađarskom, jer je rat trajao. Prolazeći kroz Vojvodinu videla sam kolone naše vojske. U Beogradu me je sačekao moj zet Blagoje Čatlajac. Putovali smo kolima više od osam sati, gledala sam ruševine i plakala - priča Vesna.

Poslednji put papire za izbeglice uradila je 2001. godine. Od tada pomaže svima koji žive u Nojsu, bilo šta da im zatreba u opštini ili na sudu. Na sudu vodi korespondenciju umesto njih, a ujedno je i prevodilac po potrebi.

- U međuvremenu sam upoznala Vranjanke, sestre Sunčicu, Dušku i Ružicu Vojinović, koje žive u Ahenu i koje se bave humanitarnim radom. Sunčica je i predsednik srpskog kluba "Vuk Karadžić" u Ahenu i vrlo je aktivna. Priključila sam im se, pomažemo deci naših ljudi koji žive u teškim uslovima i u Nemačkoj i u domovini. Nameravamo da tu pomoć matici povećamo, da organizujemo skladišta gde ćemo smestiti nameštaj, odeću, namirnice, sve što je potrebno najugroženijima.