Šljivovica osvaja Kinu
Slobodan Mitić iz Vranja je pre dve godine otpočeo biznis u dedinom selu Ristovac, a danas jedini ima licenciranu rakiju na jugu Srbije.
Kada je Slobodan svojevremeno bio na završnoj godini ekonomije u Nišu, nije bio baš načisto čime će se baviti. Otac Dragoslav i majka Slavica, takođe ekonomisti, opredelili su se za bankarstvo, pa su očekivali da će sin krenuti njihovim putem.
- Bankarstvo me nije zanimalo, svoju šansu video sam u privatnom biznisu, ali imao sam u vidu u kakvom ekonomskom okruženju živimo.
Sve do 2009. godine sam lutao, imao puno ideja koje su donosile previše rizika, a nisam hteo da se zavalim u kredit. Ono što me je uvek privlačio bio je odlazak na selo kod dede i babe posebno u jesen kad je bila berba grožđa, jabuka, a potom se pekla rakija.
Uživao da sedim kraj kazana i gledam kad proteče kroz lulu šljivovica, jabukovača, kruškovača... Deda je živeo u selu Ristovac, 12 km južno od Vranja, prema manastiru Prohor Pčinjski - priča Slobodan.
Deda Sreten je pekao rakiju na dva bakarna kazana od po 100 litara. Kada bi ispekao svoju, dolazili bi svi iz Ristovca da u Sretenovim kazanima ispeku pravu domaću rakiju. Pušilo se u dvorištu Mitića, osećao miris vrele komine po dva meseca, sve dok ne bi pao prvi sneg.
Slobodan je pomagao dedi, uživao pored vatre, džarao po njoj, slušao priče o čuvenim komitama sa planine Kozjak. Deda je znao da svom unuku podeli koji savet.
- Zapamtio sam šta mi je uvek govorio: "Život je borba, čovek je torba! Čovek vodi borbu da napuni torbu" i "Sinko, ljudi bez hleba i rakije ne mogu. Hiljadu litara da imam, prodao bih i opet bi tražili još". To je bilo presudno da se odlučim za proizvodnju rakije i to licencirane. Video sam svoju šansu jer od Niša do Bujanovca, u čitavoj južnoj Srbiji, najmlađi sam i jedini pravi proizvođač šljivovice "zlatna lula" - ističe Slobodan.
U otvaranju destilerije mnogo su mu pomogli roditelji, uzeli su kredit i krenuli da u rodnom Ristovcu stvaraju infrastrukturu za proizvodnju kvalitetne rakije od šljiva požegača.
- Obnovili smo vajat u koji smo smestili dva velika bakarna kazana za pečenje rakije od 350 litara, potom kupili burad u koja može da stane 25 tona šljiva. Sagradili smo i prostorije za dudovim, hrastovim i bagremovim buradima za čuvanje rakije čija je jačina 48 gradi - priča Slobodan.
Firma je registrovana 2010. godine, ima sezonske radnike i tehnologa. Inače, osim Slobodana, otac Dragoslav je svakodnevno angažovan oko proizvodnje i prodaje rakije. Takođe, mlađi brat Milan, ekonomista i najmlađi licencirani sudski veštak u Pčinjskom okrugu, čim završi svoje obaveze dolazi u Ristovac da radi i pomogne.
- Rakija zahteva porodični rad, majka koja radi u Komercijalnoj banci u Vranju i supruga Milica, koja je profesor srpskog jezika u Tehničkoj školi u Vranju, vikendom su sa nama i oko kazana. Porodičan rad donosi zaradu i može da se normalno živi - kaže Slobodan.
Rakiju prodaje u Vranju i na jugu Srbije. Nema vranjske kafane u kojoj je nema.
- Ove godine smo doterali 25 vagona šljiva iz Blaca i okoline i biće oko 20.00 litara rakije. Trenutno smo u pregovorima da preko jedne poznate niške firme izvezemo veću količinu šljivovice u Kinu - nada se Slobodan.
Slobodan voli da popije svoju rakiju, a mnogo puta mora da je degustira da bi se uverio u kvalitet. Kada je piće u pitanju drži se stare jevrejske poslovice "ako čovek popije malo, dobar je kao ovca, ako popije malo više, postaje hrabar kao lav; ako prevrši meru, okrutan je kao tigar, a ako mu piće postane strast, nalik je na svinju koja se valja po blatu, pa tako na kraju načini od sebe majmuna".
Ucenjena generacija
- Moju generaciju, a i druge nisu bolje, zahvatio je rat 1999. godine, potom velika očekivanja i razočaranja. Svi smo završili fakultete, ali posla nije bilo. Nismo hteli da uđemo u politiku i borimo se za radno mesto. Nismo hteli da svoje uspešno školovanje neko ko nije dostojan toga omalovažava i ucenjuje nas.
Zato, moji drugovi po svetu rasuti, kako peva Bajaga, ne nameravaju da se vrate u Srbiju. Kad dođu kući, uvek se okupimo kod mene u Ristovcu uz rakiju, domaće suvo meso, pržu, kobasice, zeljanik, ljut ajvar i sve što ide još - priča Slobodan.
Nemci oduševljeni
S jeseni Slobodanu i Mitićima u goste dolaze tetka Dobrica iz Berlina. Dolazi i sestra Sabine sa sinom Filipom, koji je rođen u Nemačkoj, odlično govori srpski i uživa da u selu svoje bake pomaže kada se peče rakija.
- Baka uvek ponese flašu-dve ristovačke "zlatne lule" za koju naši prijatelji Nemci kažu da nešto tako dobro nisu nikad pili. Mi se smejemo i radujemo jer je iz naše Srbije - kaže Filip. |
