Petak 22. 3. 2019.
Washington
70
  • Chicago
    40
  • New York
    20
  • Belmont
    20
  • Atlanta
    80
  • Boston
    130
  • Firt
    50
  • Denver
    60
  • Detroit
    20
  • Dover
    80
  • Hartford
    40
  • Orlean
    40
  • Helena
    100
  • Ren
    10
  • Honolulu
    220
  • Las Vegas
    110
  • Portland
    170
  • Salem
    30
  • Santa Fe
    40
  • Tampa
    150
  • Topeka
    30
0
Ponedeljak 31.12.2018.
22:31
Nada S. Preradović - Vesti A

Bosonog do prvog priznanja

Bratislav Bata Đorđević, kao i većina dečaka, prvo se posvetio fudbalu, da bi na vreme shvatio da je zapravo - rođeni košarkaš! Celu igračku karijeru proveo je na Crvenom krstu, u Radničkom, čiji je kasnije postao i trener.

Z. Raš
U pravim rukama: Bata sa srebrnom loptom KSS

Ipak, najviše se pamti njegov uspeh sa ekipom Crvene zvezde. Bio je trener ovog kluba tokom osvajanja titule prvaka Jugoslavije 1972. Pored crveno-belih, trenirao je veliki broj klubova, kao i nacionalne selekcije Iraka i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Od 1966. je u braku sa Milijanom i otac legendarnog Aleksandra Saše Đorđevića. Njega i mlađeg sina Miloša vaspitao je da samostalno donose ključne odluke u životu i da pre svega budu pošteni ljudi. Za sebe kaže da je internacionalac po opredeljenju, koji se zalaže za preduzetništvo u sportu, aktivan je u Udruženju Krivak i Trećem dobu.

Posle rata susret sa Titom

- Rođen sam 23. oktobra 1938. u Beogradu od oca Trajka i majke Marije. Otac je bio službenik, a majka domaćica. Odrastao sam uz 18 meseci mlađeg brata Predraga. Roditelji su mi u prestonicu došli iz Leskovca. Nažalost, kao dete sam doživeo rat, malo smo bili u zbegu u Grockoj, inače sve vreme sam proveo u Beogradu, tako da sam osetio kompletan ratni vihor. Jasno se sećam oslobođenja prestonice, sećam se dolaska Rusa, bili su kod nas u dvorištu, ušli u kući, popili piće.

Lična arhiva
Svi Đorđevići na okupu

U Beogradu su tada bile velike zime. Mi deca bili smo usmereni prema drveću, pesku, klikerima, zimi skijanje po zaleđenom Bulevaru revolucije. Živeli smo kod Liona, imali dvorište iza kuće i tu smo provodili dosta vremena. Posle završene osnovne škole, krećem u Devetu gimnaziju kod Liona. Sećam se jednog 25. maja, kada su nas đake (tada sam bio osnovac) obavestili da treba lepo da se obučemo, da stavimo pionirske marame i potrpali nas u autobus, a ništa nam nisu rekli.

Odvezli su nas u Beli dvor, gde je Tito slavio rođendan i okupljao decu, srednjoškolce i studente iz cele Jugoslavije. Sećam se bašte oko Belog dvora sa belim ružama, tada sam prvi put video i probao čokoladu! Bila su to lepa vremena, ali nisam jugonostalgičar, po opredeljenju sam internacionalac. Živeo sam u mnogo zemalja: Francuskoj, Grčkoj, Iraku, Kuvajtu, Emiratima... Cenim ljude, nemam nikakvih predrasuda, živeo sam u raznim okruženjima, raznim religijama... Slavim Svetog arhangela Mihajla, otkad su roditelji umrli slava je prešla na mene. Imam veliko društvo, slavimo tri dana.

Napustio fudbal zbog kuma Sakija

- Igrao sam fudbal u Hajduku sa Liona. Ta Deveta gimnazija bila je sportska, što je bilo neverovatno u to vreme. Profesor fizičkog vaspitanja bio je neki Bulić, skakač s motkom u Crvenoj zvezdi. Igrao sam fudbal u Hajduku, a družio se sa košarkašima, pa je moj kum pokojni Saki Prelević rekao: "Ti, ipak, treba da dođeš kod nas." Tako sam otišao u Radnički, u jednu fenomenalnu porodicu u kojoj sam proveo 10 godina igrajući košarku. Vladalo je zajedništvo, porodična atmosfera. Bili smo skromni, ali veoma borbeni. Nosio sam "sedmicu", dok je moj sin Saša u karijeri nosio "četvorku", "šesticu" i "desetku".

- Borislav Stanković bio je u OKK Beogradu i oni su svake godine imali turneje po Italiji i Francuskoj. Jedne godine nisu hteli da idu i nama su ustupili turneju po Italiji (Mesina, Raguza i Sirakuza). Tri dana pred polazak na put moj kum Saki i ja se vespom provozamo Proleterskih brigada. Bio je letnji period, japanke na nogama, letnje pantalone i udari nas jedan automobil. To je bilo pre Sašinog rođenja, on je kasnije čuo tu priču, video je slike i kasnije pričao da se tako zaljubio u košarku. Sećam se da sam povredio noge, stopala, Saki takođe. Dođem na trening i počnem da igram bos. Odem na turneju, koju sam celu odigrao bosonog! Igrao sam stvarno dobro i u Raguzi me proglase za MVP turnira, pa sam dobio i pehar. U italijanskim novinama bio je naslov "Čovek koji igra bosih nogu".

Kad Žeravica posavetuje

- Bio sam košarkaški aktivan do 1963. Posle toga počinjem da se bavim trenerskim poslom, a prva selekcija su mi bili pioniri, takođe u Radničkom. Imao sam sreću da sam imao fantastične trenere. Bora Cenić je bio moj prvi trener, a kasnije u seniorima i Ranko Žeravica, koji je promenio moj životni put. Jer, počeo sam da studiram građevinu, a Ranko mi kaže: "Dođi ovde i bavi se onim što voliš." Tako je bilo tih deset godina provedenih u Radničkom. Leti smo bili celog dana na terenu, to je bio zemljani teren, kožne lopte su bile, lepo smo se družili i sa ženskom ekipom. Druželjublje, fer-plej, pomaganje drugome, bili su naši postulati, kojih sam se držao celog života. Ranko me je onda prebacio na Višu pedagošku školu, paralelno sam upisao i Višu trenersku školu, gde sam diplomirao kod profesora Ace Nikolića i upisao treću godinu DIF-a. Nisam diplomirao, ali sam stvarno imao dosta obaveza.

Prvi posao u Mariboru

- U Mariboru sam 1966. preko Mire Jasić, koja je tada igrala rukomet u tom slovenačkom gradu, dobio prvi posao kao košarkaški trener. Bio sam četiri-pet meseci u Braniku, potpisao prvi profesionalni ugovor, a oni su promenili ime zvali su se Maribor 66. Drava deli Maribor na dva dela: prvi je bio Železničar, a Branik, odnosno Maribor 66, bio je u Ljudskom vrtu. Sećam se da smo igrali jednu utakmicu sa pet produžetaka, to je verovatno jedan od rariteta u sportskom košarkaškom nadmetanju i - pobedili smo.
Jedan sam od retkih trenera koji je trenirao sve kategorije: minibasketaše, pionire mlađe i starije, kadete, juniore, seniore i nacionalne selekcije. I to najpre reprezentaciju gluvih, a posle toga i nacionalni tim Iraka. Tamo sam i naučio engleski jezik, pa je i dan-danas moj engleski sa arapskim akcentom.

Saša sam odlučuje

- Saša je počeo da igra košarku još dok sam bio profesor fizičkog vaspitanja od 1966. do 1971. Živeli smo kod Starog Merkatora, a u blizini je bila OŠ "Marko Orešković". Tu školu je pohađao Sale. Prvi trener mu je bio Božidar Maljković. Sale je, takođe, uvek imao dobre trenere. Kad je otišao u Radnički, Goran Miljković Finac mu je bio trener do 15 godine. Sećam se u to vreme sam bio u Bagdadu. Jednog dana Saša me zove telefonom.

Pita me da li da ide u Partizan ili Zvezdu. On je tada trenirao na Crvenom krstu, potpuno sam, pošto se Radnički raspao. Kaže Sale: "Zove me Finac u Zvezdu, a Vlada Dragutinović predlaže Partizan i pita me gde ću." Uzmem da pišem pismo i iz Bagdada ga pošaljem po pilotu. U pismu mu ne odgovaram da li da ide u Zvezdu ili Partizan, to bi bilo glupo. Jer, vaspitavajuću svoju decu trudili smo se supruga Milijana i ja da od njih stvaramo ličnosti koje će samostalno odlučivati u određenim trenucima, da sutra ne bi rekli ti se me naterao da tamo idem, pa je bila greška. Odluči, imaš 15 godina i to je vreme kad treba samostalno da odlučuješ. U pismu sam mu napisao: Vodi računa o tome ko je stručnjak koji će raditi sa tobom.

Rekao sam mu ti znaš da su levis farmerke najbolje na svetu, pa njih kupuješ, tako odluči i u koji klub ćeš.

- Saša je pravio fenomenalne odluke u životu. Kada je imao 18 godina, trebalo je da ide za Ameriku, imao je avionsku kartu. Sedi on tako sa nama, vidimo nešto se umusio i kaže da je odlučio da ne ide. Pitam ga zašto je to odlučio, a on kaže razgovarao sam sa Draganom Kićanovićem i on mi je rekao da će mi dati šansu. Moje jedino pitanje bilo je: Je l' to Kićina odluka ili tvoja?, on je rekao "Moja" i završen posao. Nije otišao, i nije pogrešio, Partizan mu je stvarno dao šansu. On je rođeni takmičar, voli da pobeđuje, igrao klikere ili utakmicu. Svi u porodici imamo taj pobednički duh.

Ne mogu tri Đorđevića

- Pored Saše, koji je rođen 1967, imam i sina Miloša, koji je pet godina mlađi. I on se bavio košarkom. Međutim, došao je i on i mi do zaključka "gde su dva Đorđevića, ne može da bude i treći"! Tako je i rekao "E, moj brate, ti si imao tatu, a ja tebe i tatu." Znate ono, ne puštaju ga da igra, da ne bude zbog Saše, tako je napustio košarku. Doduše, malo se bavio trenerskim poslom.

Petoro unučadi

- Od Saše imamo dve unuke Taru (19) i Tesu (15), a od Miloša Viktora (14), Relju (12) i Laru (9). Oni nam donose beskrajno mnogo radosti u naš život. Sa suprugom Milijanom, sam u braku od 1966.

Jugoslovenska doktrina

- Kao nacija imali smo sreću da smo imali izuzetno pametne košarkaše. Nebojša Popović, Raša Šaper, Borislav Stanković i Aca Nikolić, to su ta četiri stuba. Predložio sam da se ustoliči i peti stub - Ranko Žeravica. Svi oni su bili jako vezani, internacionalci su, bili su na određenim pozicijama, jako pametni ljudi, vukli su prave poteze i nikada nikakvu nikakvu korist nisu imali. Od njih sam učio, a to je da poštujete druga, partnera, saigrače.

Košarka je pozicionirana fenomenalno, uvek smo znali šta i kako treba uzeti od Amerikanaca kad su bili na vrhu ili od Rusa i to smo znali da modifikujemo i da napravimo, kako kažu našu jugoslovensku školu košarke. Međutim, nije reč o jugoslovenskoj školi, mi smo napravili jugoslovensku doktrinu, koja je zavladala svetom.

Kamp na Zlatiboru

Lična arhiva
Susret sa Novakom Đokovićem

- Negde oko 1976, zajedno sa svojim pokojnim kolegom Mikijem Pavićevićem, napravio sam prvi košarkaški kamp u Evropi na Zlatiboru, koji i danas postoji. U okviru kampa 1980. promovisali smo je pokret Mini basket, koji je bio tretiran kao produžena ruka Koka-Kole. Želeo sam da kroz mini basket dajemo mogućnost deci da igraju i to bez obzira da li su mršavi ili debeli, visoki ili niski. Igra se na nižim koševima 2,60 m, sa manjom tablom i manjom loptom. Želeo sam da decu još u pionirskom dobu iz veće baze selekcionišemo.

Za to nam je bio potreban novac, pa sam otišao sam u Koka-Kolu. Slovenija vino je držala Koka kolu. Odem na sastanak kod Dimitrija Bibera, koji je bio zadužen za ovaj region Kole. Posle nekoliko višesatnih sastanaka dobili smo odgovor da novac od Kole stiže. To je bio jedan od najvećih iznosa tada - 180.000 dolara u prvoj godini, 220.000 dolara u drugoj na jugoslovenskom nivou.

Napravili smo konstrukcije, mini table, obukli decu, organizovali kampove. U ceo projekat uvukli smo i Mekdonalds i Tigar iz Pirota, koji je podelio pedesetak hiljada lopti kroz naše kampove. Posle dve godine krenu abrovi: "Oni se bogate" i ja prekinem saradnju sa Koka-Kolom. Inače, Koka-Kola je ostala do rata 1999. zajedno sa moram da kažem Batom Đorđevićem. Svake godine je 80 odsto svog budžeta za ovaj region davala za košarku, mi smo bili povlašćeni. Biber je 1999. otišao za Italiju, ali me je pre toga pozvao kod sebe u kancelariju i kazao: "Bato, sad ću ti reći zašto se bili povlašćeni i zašto ste dobijali ovoliko para? Zato što ste više davali nego dobijali."

Poklonio mi je jednu grosovu olovku i to je jedino što sam dobio od Koka-Kole.




 

TRENUTNO NAJČITANIJE

POVEZANE VESTI

VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Miomir Kecmanović (20)
GUBITNIK
Nikola Gruevski (49)
DNEVNI HOROSKOP
ribe20. 2. - 20. 3.
Iznenađuju vas vesti koje nagoveštavaju pozitivan ishod na poslovnom planu. Ako se posebno potrudite vrlo brzo ćete biti nagrađeni.
SAVET: oprezno sa lekovima.
DNEVNI HOROSKOP
lav22. 6. - 23. 8.
Spremite se na svakakve ishode. Iako ste prilično sigurni u određene poslovne aktivnosti, može iznenaditi negativan stav radne sredine.
SAVET: ne prenagljujte.
DNEVNI HOROSKOP
jarac21. 12. - 21. 1.
Iako nemate razloga vi ipak sumnjate da voljena osoba pruža više pažnje drugima nego vama. Još jednom razmislite i procenite odnose.
SAVET: ne upuštajte se u diskusije.
  • 2019 © - vesti online