Moler koji je 250 puta dao krv
Istina, ima Srba koji mnogo pomažu. Ljudi svoju humanost ispoljavaju na različite načine. Jedni daju velike sume novca u humanitarne fondove, drugi doprinose poklonima, a postoje i oni koji su, po mnogima najhumaniji, oni su spremni da daju svoju krv da bi pomogli nekome. Dati krv dva, tri, pet, pa i deset puta je veliko delo, ali dati krv više od 250 puta, e to je nešto mnogo više.
To je upravo učinio naš zemljak Milenko Nikolić Becko (64), Srbin rođen u Lazarevcu, danas stanovnik Majnca, glavnog grada nemačke pokrajine Rajnland Falc. Reći da je Milenko, inače moler po zanimanju, jedan od najhumanijih Srba na svetu, nije nimalo preterano. U svojoj kolekciji ima diplome srpske, nemačke i zlatnu značku koja mu je posebno draga.
- Davao sam krv u Srbiji, dok sam tamo živeo, u vojsci, a sada dajem i u Nemačkoj. Prvi put sam
Sa mikrofonom prošao Evropu
- Moja istinska ljubav je muzika. Više od 47 godina pevam, zabavljam narod. Počeo sam kao mladić na audicijama i mikrofon i muzika su ostali u mom srcu. Počeo sam u Lazarevcu i okolini, pevao svadbe ispraćaje, nastavio sam u Beogradu. Nakon ženidbe sam se preselio u glavni grad. Pevao sam na splavovima u vreme kada i Aca Lukas. Pevao sam širom Nemačke, Francuske, Belgije, Holandije i tako dalje. U vreme mog dolaska, na Zapadu nije bilo puno muzičara, pa smo osnovali orkestar Kolubara i bili pratnja folk zvezdama kao što su Ana Bekuta, Era Ojdanić, Miloš Bojanić, Sava Radusinović i mnogi drugi koji su u tim godinama gostovali ovde.
dao krv 1973. godine u Beogradu. Tada sam radio u firmi Termoelektro, pa sam čuo da su tražili hitno davaoce krvi. Prijavio sam se da pomognem, a i da vidim kako to izgleda. Shvatio sam da je to dobro, pomažeš drugima, a i zdravo je, pa sam bio davalac još tri puta pre nego što sam otišao na služenje vojnog roka gde sam dao još dva puta krv. I kad sam skinuo uniformu, nastavio sam da pomažem ljudima - priseća se Becko.
Za period od 1973. do 1980. Becku je dodeljena Zlatna značka koju Zavod za transfuziju krvi dodeljuje davaocima za najmanje 35 davanja krvi. Od 1980. godine pa do dolaska u Nemačku Becko nema tačne podatke jer je živeo u različitim gradovima.
- Bitnije mi je bilo da pomognem kada i kome je krv zatrebala nego da zapisujem ili prijavljujem Zavodu. O tome nisam razmišljao, ali kasnije, onako za sebe, došao sam do brojke 40.
Becko je sada već davne 1993. godine došao u Nemačku. Put ga je prvo doveo u Štutgart, kasnije je nastavio do Frankfurta, a tek u Majncu je rešio da se skući sa Brankom i njihovom ćerkom Irenom Lukić.
- U Štutgartu sam proveo šest meseci i dao tri puta krv, ovde u Nemačkoj se vodi stroga evidencija. Sa dolaskom u Majnc sam nastavio i po njihovoj evidenciji, do januara 2018. godine, zabeleženo je da sam dao 175 puta krv. Ja verujem da je tako.
Milenko je univerzalni davalac pošto ima nultu krvnu grupu, Rh pozitivnu. Nekoliko puta je bio i davalac trombocita. To je procedura u koja traje više od jednog sata, za razliku od "običnog" davanja krvi koja traje od 15 do 20 minuta. Trombociti se "daju" tako što se uzima krv koja se prerađuje i ponovo vraća davaocu. To spada u još veći humanitarni doprinos u medicini.
- Kao mali sam često slušao priče od starijih da uvek nekom ko je trenutno na operaciji nedostaje krv, pa sam tada sam sebi rekao da ću ja biti jedan od onih koji će da pomognu svima kojima je pomoć neophodna. Kasnije, kada sam došao u Nemačku, to mi je nekako prešlo u naviku pa tačno osetim kada dođe vreme da ponovo dam krv. Imam nemački "ausvajs" davaoca krvi i na listi sam da mogu da me pozovu za hitne slučajeve što su do sada i učinili dvadesetak puta. Nikada nisam imao problema posle davanja krvi, čak ne osećam nikakvu promenu, ali mi je drago i znam da sam sigurno nekome pomogao da se operacija obavi, a možda nekome čak i život spasao. To je taj osećaj koji nema cenu. Jedno sam siguran, a to je, da ću biti dobrovoljni davalac dokle god sam živ.
"Otvorio" diskoteku
- Kao solista sam prošao sve restorane i kafane, a "otvorio" sam i prvi "Sveti Stefan", najpoznatiju diskoteku devedesetih godina, čiji je vlasnik bio legendarni Zvezdan. Diskoteka je prvo bila u Frankfurtu, a tek kasnije je preseljena u Ofenbah na Kajzerlaj. Tri dana je trajalo otvaranje. Najduže sam radio sa kolegom Banetom Jankovićem, harmonikašem iz Frankfurta i sa mojim kolegom po mikrofonu Ljubišom - Tišom Stankovićem iz Kronberga, zatim pevačicom Zoricom Kostić, Perom Geševićem, klavijaturistom Veljkom Brkićem i bubnjarom Slobodanom Spasojevićem Kiflom iz Ofenbaha.
Nijedan humanitarni koncert nije mogao da se zamisli bez njegovog nastupa. Na jednom takvom događaju poslednji put je nastupao u organizciji SD Dunav iz Hohajma na Majni.
