Četvrtak 23. 5. 2019.
Washington
80
  • Chicago
    180
  • New York
    130
  • Belmont
    100
  • Atlanta
    210
  • Boston
    240
  • Firt
    120
  • Denver
    200
  • Detroit
    150
  • Dover
    140
  • Hartford
    110
  • Orlean
    130
  • Helena
    180
  • Ren
    90
  • Honolulu
    240
  • Las Vegas
    100
  • Portland
    260
  • Salem
    220
  • Santa Fe
    110
  • Tampa
    210
  • Topeka
    100
0
Ponedeljak 11.06.2018.
00:44
J. L. Petković - Vesti A

Slikar epohe: Poslednje putovanje sa Titom

Fotografija je način osećanja, dodirivanja, ljubavi. Duša u potrazi za savršenom slikom, institucija među fotoreporterima na prostorima Balkana, zauvek je na filmu uhvatila lepote života, horore rata, momente u kojima se odlučivala sudbina i ličnosti koje su kao krišku hleba sekli jednu epohu.

V. Sekulić
Beležio život kroz objektiv: Tomislav Peternek

Dela Tomislava Peterneka, za 54 godine karijere, za nas se sećaju svega toga, ali i malih stvari, dugo, dugo nakon što smo mislili da smo ih zaboravili. Dah našeg podneblja bezbroj puta je odneo u svet, izlagao je po Evropi, pionir je podvodne fotografije, uz njega je stasalo 300 kolega na Jugoslovenskom institutu za novinarstvo i danas mami sledbenike ove umetnosti kroz "Tri objektiva" deleći svoj dar. Kad je pre 50 godina na Novom Beogradu slučajno krenuo za policijom i objektivom zabeležio buntovni studentski protest 1968, odmah je osvojio i parče slobode. Tek jedno od mnogih koje će uslediti.

Umetnička hrabrost

- U to vreme je postojala cenzura, pa kad se nešto desi, a ne može u novinu, onda napravim izložbu i proglasim to umetničkom fotografijom. Bilo je više takvih izložbi, a sa studentskih protesta 1968. jedinu fotografiju je objavio list "Susreti", koji je izlazio u Domu omladine. Onda smo reditelj Vuk Babić i ja razmišljali kako da napravimo izložbu, jer u "Sportu" i "Svetu" gde sam tada radio nisam mogao da objavim ništa. Tako rešimo da vidimo sa upravnikom Doma omladine, koji je imao bolje klikere. Babić je bio oženjen glumicom Snežanom Nikšić, a mi sve slike prekrijemo pak-papirima i dogovorimo se da ne damo ni studentima, ni političarima da govore. Dolaze ljudi uveče, pali se svetlo i svi komentarišu "Tomi zabranjena izložba!" Niz stepenice Doma omladine silazimo upravnik, Snežana i ja. Tajac! Čujete samo Snežanine štiklice kako odzvanjaju po mermeru, prilazi fotografijama i otkriva ih kao spomenike! To uraditi u ono vreme je bilo neviđeno.

- Sutradan me zove glavni urednik Bogdan Pešić, inače dugogodišnji dopisnik iz Pariza u "Borbi", i viče: "Zašto si mi zabio nož u leđa? Šta ti je ova izložba?" Odgovaram: "Pa, to je umetnička fotografija! Evo, i predgovor u katalogu je napisao vajar Nebojša Mitrić." On me najuri iz kancelarije, pa čekam ili otkaz ili manju platu. Ali, dobijem povišicu, jer se u međuvremenu na televiziji pojavio Tito, a mladi revolucionari zaigrali kozaračko kolo. Sada, nakon 50 godina su iste slike, zajedno sa slikom Snežane Nikšić te večeri su u Domu omladine. Sva sreća, živi smo!

Vetar u leđa

- Opredelio sam se za novinsku fotografiju, jer sam želeo da zabeležim sve što se dešava bez ikakve šminke i ulepšavanja. Nikad nisam bio u partiji, ali nikad nisam imao problem sa političarima. Voleli su me jer sam ih snimao kao ljude, ono što jesu, nisam pravio majmune od njih. Ali, sećam se da kada je trebalo da fotografišem Nikolaja Čaušeskua, predsednika Rumunije, na intervju smo išli glavni urednik NIN-a Frane Barbieri, koji je za mene bio najveći novinar sveta, i ja. Na putu za Temišvar rekao sam Frani da sam zamislio da na naslovnoj strani Čaušesku mora da liči na lisicu, jer je prepreden, lukav, baratao je sa Zapadom, Istokom. Takvu smo i objavili i na tom izrazu vidite da je to čovek lisac.

Dani na Hilandaru

- Na Hilandaru sam imao keliju. Nisam religiozan, a iz katoličke crkve su me išutirali, bukvalno. Još se sećam te noge koja me je šutirala. Na Svetoj Gori sam upoznao Nikanora i sa njim ujutru pojedem med i popijem rakijicu, iako je znao da nisam pravoslavne vere. Došao jednog dana Filaret iz Zemuna, doveo decu, pa ih umače u more i krsti. Januar. Naravno da sam otišao da slikam, jer me zanima. Sutradan, Nikanor mi kaže: "Gledam vas juče, vi biste se kanda prekrstili u veri." "Pada čoveku svašta na pamet, ja ovde živim sa vama, idem na bogosluženje." Na šta će on meni: "Sinko, nikad nemoj to da uradiš, bićeš poturica i za naše i za tvoje!" A imao sam želju da izađem iz katoličke vere, jer sam ih zamrzeo i zbog oca i zbog svega.

- S druge strane, velika je stvar imati za glavnog urednika Franeta Barbierija. Čim sam prešao u NIN, zbog moje prve naslovne strane je održan sastanak redakcije. Na sastanku svi top novinari, od Harija Štajnera, pa redom. Ali, nekima se dopada naslovnica, nekima ne. Branim se ja, a vidim da je Frane nešto ljut. Na kraju sastanka, a pravilo je takvo da on poslednji govori, kaže: "Sa naslovnom stranom sam se ja složio, ja je branim i dajem mu nagradu." A posle u kancelariji mi spočitava: "Nemoj da ti je više palo na pamet da se braniš. Ako sam se ja složio, ja te branim." E, tako je bilo novinarstvo! To je bila snaga. Da ti vetar u leđa da možeš sve da uradiš.

Lažne bebe

- I eto zašto sam bio slepi putnik u Plavom vozu? Hari Štajner i ja smo poslati u Ljubljanu da vidimo šta će biti sa Titom koji je dovezen u medicinski centar. Stanovali smo u hotelu Slon toliko dugo da smo i popust dobili. Gradonačelnika Marjana Rožiča sam ranije upoznao u Beogradu i svakog jutra smo sa njim pili kafu, jer kada on krene na posao, prolazi pored pres centra. Jedno jutro kaže: "Ostavi kafu, idi vidi šta se dešava pred medicinskim centrom. Tamo vidim mnogo žena, muškaraca, svi nose bebe. Neka hiperprodukcija Slovenaca." Uslikam i krenem u hotel da pošaljem sliku kako se rađa mnogo dece. Kad, zaustavi me jedan i traži da mu dam film iz aparata. Tako saznam da su sve na slikama ovi iz Udbe, a nosili su umotane lutke umesto beba, da bi neopaženo ulazili i izlazili iz bolnice gde je bio Tito.

- I pored tog zadatka, sitroenom koji sam dobio od redakcije, svake nedelje sam išao za Beograd da napravim naslovnu NIN-a. Titova smrt me je zatekla baš na tom putu. Odjurim u Ljubljanu, pravo u pres centar, a Majda, koja je radila tamo, kaže: "Mogu da ti dam odobrenje da slikaš Tita samo sa jedne pozicije." Ali, izađem iz zgrade i sretnem poznanika koji je radio u Maršalatu. Pokažem mu propusnicu, kad vidim da je njegova ista kao moja, samo on ima i pečat. Molim Majdu da mi stavi pečat, na poleđinu propusnice. Pravda se ona: "Ne smem!" A, ja njoj: "Tito je mrtav, ko će šta da ti uradi!" To je bilo snalaženje.

Legat u Beloj Crkvi

- Imam 85 godina i brigu kome će moja kolekcija ostati. Celog života mi je bilo stalo do jednog. Ja sam sve dobio u Srbiji i želim da vratim kao čovek. Zvali su me u jedan grad da napravim legat, ali mi je jedan od važnih ljudi rekao nemoj slučajno da tu budu slike Petog oktobra. Tu smo sve razgovore završili, jer meni niko ne može diktirati šta ću ostaviti iza sebe. Na sve što sam fotografisao sam ponosan i tu ne može biti cenzure. Onda se pojavio Slavko Timotijević, istoričar umetnosti, kupio je kućicu u Beloj Crkvi i pravi mi legat. Izložba iz Beograda ide kao najava legata tamo. Nije važno gde je, samo da je u Srbiji! I, znam, da će se čuvati!

- Pukovnici su tada vozili italijanske kampanjole. Dođem kod jednog, pokažem mu propusnicu, i kažem, ja ću sa vama do železničke stanice. Tamo vidim kako unose Tita u vagon i čujem pukovnika: "Sačekajte da pričvrstimo sanduk, ako bude nekog naglog kočenja da ne poleti." Vidim, imam još vremena za slikanje. Pogledam kompoziciju, kad predzadnji vagon otvoren. Od ranije sam znao da je u zadnjem radio-stanica, a u predzadnjem kušeti za gardiste. U to vreme sam pušio tompus. Zapalim ga i mrtav ladan uđem u taj kušet. Niko od oficira me ništa ne pita, jer nikome ne pada na pamet da bi se fotograf usudio na tako nešto. Krene voz, slikam kroz prozor narod na stanicama. Pred Zagrebom nailazi Blaža Mandić, šef Titovog kabineta i viče: "Šta ćeš ti ovde?" Odgovaram: "Putovao sam ranije, što ne bih na zadnje putovanje?" Odvede me u vagon gde je bio Tito i priča: "Evo, već imamo slepog putnika!" Onda su me pustili da slikam. Kada su iznosili Tita u Zagrebu, mogao sam da napravim sliku života! Otkinula se jedna drška od sanduka u kome je ležao. Ali, nekako su pridržali da ne padne.

Naljutio princa Čarsla

- Još tražim svoju najbolju fotografiju. Evo, u torbi sa sobom vučem aparat jer očekujem da napravim tu glavnu! Fotografija je ideja. Imao sam 700 naslovnih strana NIN-a i kada ih pogledam svaka je ideja i realizacija - pet plus! Na mojoj izložbi u Parizu, veliki fotograf Sebastijano Salgado mi kaže: "Tomo, sve je ovo u redu, ali ovih pet naslovnih strana, što si ih stavio tu? To se sada radi kompjuterom". Ja njemu: "Pročitaj datum!" Kada je video kada su napravljene, ostao je bez teksta. Dugo sam se odupirao digitalnoj fotografiji i radio analogno. Moje najvrednije fotogrfije koje se danas prodaju po velikim cenama su rađene na baritu sa razvijačem i fiksirom. A snimak mora biti dobar, morate biti spremni, brzi i znati šta hoćete. Nedavno sam sreo Milenu Dravić u Kinoteci i kada smo se pozdravili, pitam je: "Da li se sećate ljubičaste marame?" Kaže: "Kako da ne!" Snimao sam naslovnu NIN-a i imao sam ideju, u ono vreme, da ne bude cela figura, nego se ona igrala sa ljubičastom maramom, pa se vidi samo jedno oko. To se razlikovalo od drugih i zato vas cene.

- Ne znam koliko sam ljudi fotografisao, ali je bilo svakojakih situacija. Engleski princ Čarls me je davio. Kada je Tito umro, Hari Štajner, tada spoljno-politički urednik NIN-a, i ja smo otišli u britansku ambasadu u Beogradu. Tamo nam kažu, morate izaći da njegovo veličanstvo siđe i sedne, a onda vas prima u sedećem položaju, pa kada uđete, on ustane i rukuje se sa vama. Sve mi to uradimo, Hari mu pruži ruku, a ja napravim tri snimka. Princ se naljuti, čak je nešto ružno rekao i krene na mene. Ja brzo Hariju kažem, prevedi mu da je rukovanje važno, da dokažete da su se sreli. Princ traži da se slika ponovo. Ustaje i okreće drugu stranu lica. Shvatim da sam mu prvo slikao ružnu stranu lica.

- Moja majka Čehinja je znala da ću biti fotograf. U Sarajevo, koje je tada bilo u Austro-Ugarskoj, došla je iz Češke, da od strica nasledi frizerski salon. Moj otac je bio u šumarskoj školi i tako su se zaljubili, što je razljutilo strica, pa nije bilo ništa od nasledstva. Moj otac ju je odveo u Vinkovce i obećao da će joj kada rodi prvog sina platiti put da ode u Češku, da vidi svoje. Iak su Vinkovci bili u Hrvatskoj, moj otac je bio zadojen Sokolom, to je bila Jugoslavija, pa je moj brat Aleksandar, ja sam Tomislav, a Andreja je majka, na žalost, pobacila. To je bila SHS. Na dan oslobođenja, 1945. ocu je pukao čir na dvanaestopalačnom crevu. Odveli su ga u bolnicu koja je bila puna ranjenih partizana sa Sremskog fronta. Majka kaže: "Ajde, hoće otac nešto da priča sa tobom." A on meni: "Samo te jedno molim, nikad se nemoj baviti politikom, završićeš kao ja." Nije tu bilo reči o podeli na Srbe i Hrvate, nego na katolike i pravoslavce. Ti pravoslavci su mi najviše pomogli kad sam došao u Beograd, kao da su mi rođeni očevi.

Rad pod kišom metaka

- Kada je majka ostala sa nama dvojicom klipana, nije znala šta da radi. U komšiluku je fotograf i od njega je donela staklenu ramicu za kontaktiranje, jer je shvatila da će me to verovatno interesovati. To uzmete film, stavite papir, izložite suncu i pojavi se slika. Ali, ta slika ubrzo na suncu nestane. Tada nisam znao kako se pravi fotografija, pa sam to krio ispod kreveta da slika traje. Kada je ona videla da sam se zapalio, kupila mi je fotoaparat. Dakle, ja sam samouk. Čitao sam "Vergrchßrn mit allen Finessen" od dr Otoa Kroja. Čitao, probao, i na kraju ispade univerzitet.

- Moj prvi susret sa ratom je blickrig, Egipat-Izrael, 1967, a potom Iran-Irak, 1980. Slikao sam za NIN, tada se putovalo. Postoji doza straha, ali taj strah nestaje u trenutku kad čujete da je prozviždao metak. Tada ostane samo andrenalin i želja da napravite najbolju fotografiju. Kolege su me snimale dok sam radio, to deluje suludo. Dušan Vranić, vrstan fotograf Asošijeted presa, došao je u selo Petrova Gora na ulasku u Vukovar i pita da mu pokažem gde da napravi dobru sliku. Dan pre je pao vodotoranj u Vukovaru, i kažem mu - idemo u ulicu strave, jer od tog vodotornja kada pogledate ulicu, sve krošnje su pošišane od metaka. Računa, s obzirom na to da je pao, nema ko da puca sa vodotornja. Idem prvi ovako krupan i visok, a on, koji mi je do ramena, iza. Odjednom, neko zapuca nas. Zviždi svuda i Vranić, kome je iza mene samo ruka virila, pogođen sa dva metka u tu ruku. Taj neko je gađao mene, a pogodio njegovu ruku. Bili smo toliko ludi da nismo nosili prvu pomoć. Da nije bilo vojnika da zavije Vraniću ruku, bilo bi strašno. Dosta je bilo situacija grlom u jagode, ali je uvek bio interes bolja fotografija.

- Nisam se pokajao ni zbog jedne fotografije koju sam napravio, a bio sam na sudu za ratne zločine u Srbiji, zbog naših novinara, pokvarenjaka i zbog fotografija koje nisam napravio. Nemate pojma šta je ta ljubomora na ratištu, kada nešto uspete, a neko drugi nije. Drulović je bio novinar "Politike Ekspres", u Vukovaru, a na suđenju u Hagu je tokom svedočenja izgovorio glupu rečenicu: "Bio sam prisutan kada su Peterneka zvali da ide da snima streljanje na Ovčari".

Bez prepreka

- Naravno da sam razmišljao da fotografijama svedočim kraju jedne epohe. Ali, to su trenuci kada ne razmišljate, kada vas povede snaga da nešto uradite i nema prepreke. Kada pomislim gde sam sve bio šta se sve dešavalo, za mene je pravo čudo da sam živ!

Izložba u Štutgartu

- I stiže mi dva puta poziv za sud, ali ignorišem jer nikada nisam bio na Ovčari. Na kraju su me molili neki prijatelji da ne pravim cirkus, jer će morati da me privode. Sam ulaz u tu zgradu je stravičan, da se smrzne čovek. Popnem se na prvi sprat, a tamo porodice dobrovoljaca sa Petrove Gore kojima se sudi. Prilazi mi devojka i kaže. "Čika Tomo, vidite kako sam porasla na vašem mleku!" Pepoznam je i setim se da sam kod njih jedno vreme stanovao, a pošto oni nisu imali mleka donosio sam im iz Beograda za ratne dnevnice. To me je emotivno potreslo, a treba da uđem u sudnicu. Unutra, preda mnom sudija, sa jedne strane hrvatski, a sa druge srpski advokati, iza stakla, a meni iza leđa, optuženi. Kažu mi da ne smem da gledam iza sebe i da položim zakletvu. Uradim ja to i poručim: "Sada ste me doveli i nikad više. Je li vi to sa mnom pravite demokratiju? Hajde, da čujem." Izgovore neko ime i pitaju da li ga poznajete? Rekoh: "Ne". A oni: "Morate da govorite istinu." Ja pitam: "Kako znate da nije istina"? Uvedu oni optuženog, okrenem se, prepoznam čoveka i počnem da se smejem. Sad oni: "A što se smeješ?" "E, ovog znam", dodajem. "Nisam im išao na slavu, da mu znam ime i prezime. Znam im samo ratna imena, a ovo je Kinez za mene." Na kraju je stenogram sa ovog saslušanja završio u knjizi Vojislava Šešelja.

- Tako nešto nikad ne bih išao da slikam. Ja sam pravio akcione slike. U Muzeju primenjenih umetnosti sam napravio izložbu Ratna godina četvrta, kad ponudi mi jedan Nemac, Robert Renkl, da izložba ide u Štutgart. Velim mu: "Čoveče, embargo, odavde ne može ni ptica da izleti!" Saznam da je oženjen Srpkinjom, pristanem. U Štutgartu izložba se održava u većnici, otvara je prvi gradonačelnik tog grada. Postavljamo mi izložbu, kad dođe jedna Hrvatica i viče: "Šta će ovi četnici ovde, koliko su platili?" Kažem Robertu: "Neću da se mešam, ali objasnite joj." Priđe joj, reče nešto, ona pobeže. Pitam ga šta ste joj rekli? A on meni: "Da bude svesna da je ovde gastarbajter, a da gradonačelnik otvara izložbu". Po mojoj želji, na otvaranju nije bio koktel, nego crni hleb, voda i so. Kada sam došao u Beograd, niko reč nije hteo da napiše da sam probio embargo.

Dobro se dobrim vraća

- Najveće honorare sada dobijam, a tamo gde sam ga očekivao, bio je prosečan - to je naslovna "Njujork tajmsa". To je bilo dosta škakljivo, Ratko Mladić, lep portret i oko njega muslimanke i muslimani, montaža. Kada sam to video, pomislio sam - ko će sada da me opravda? Međutim, na trećoj stranici je pisalo da je montaža. To je korektnost u novinarstvu.

- Za dobrog fotografa je važno da je hrabar i human, ali to je teško. Najteži trenuci su mi bili kada se sprijateljim sa čovekom, odem u Beograd da odnesem filmove, vratim se, a on ubijen. To su strašni trenuci, a bilo ih je koliko hoćete. U Borovu Selu mi predstave Bosanca koji je došao da ratuje za Srbiju. Gleda u moje cipele i raspituje se koji broj nosim. Kaže, taman za mene. Ponudim da mu ih dam. A on će meni: "Ma ne, čekaću da te skenjaju, pa ću ih uzeti." Vraćam se iz Beograda, čeka me on i kaže: "Eh, koji je mangup, obuo si vojne čizme." Otvaram gepek i poklonim mu cipele koje su mu se svidele. Prođe neko vreme, ja u Sarajevu, na Jahorini, treba da se sastanu Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić... a pored neki tip, koji se iživljava i sve me šutira da ne stanem na asfalt kolovoza. Dolaze delegacije, kad iz auta izlazi telohranitelj. Video je kako me ovaj šutira i skočio na njega: "Znaš li koga šutiraš, budaletino jedna?" Uvede me na sastanak i tako sam napravio te slike. Zahvaljući mojim čizmama. Dobro se dobrim vraća.

Kosovsko foliranje

- Kosovo. U "Ekspresu" je osvanula karikatura - dva policajca ispod ruke drže i vode fotografa, a ispod piše: "Šta si se uplašio, vodimo te na jutarnju kaficu." Po dva puta su me dnevno hapsili na Kosovu. "Njujork tajms" i svi drugi su objavili fotografiju kako obrijani rudari štrajkuju, koju sam napravio 1989. Tada nisam bio toliko upoznat sa dešavanjima, ali ako me prevarite, budite sigurni da ću naći način da vratim. Tako je bilo i sa tim rudnikom. Čuo sam da su zatrpani rudari, krenem i na radiju čujem da su neki u bolnici. Pravo odem u bolnicu i vidim da je to neka farsa. Rešim da siđem u okno, a Matija Koković, koji je radio tada za "Vjesnik", kaže: "Ne može niko iz srpske štampe, samo mi iz hrvatske." Proradi meni inat i izvadim kartu Islajta, agencije iz Beča i na nemačkom kažem: "Ja sam stranac"! Puste me u okno, ali se uplašim da me ne prepoznaju. Skinem naočare, stavim šlem, pa tek kad treba da slikam, stavim ih ponovo i dignem aparat. Vidim - svi obrijani. Pomislim - ovo je vest, foliranje. Ceo svet je objavio te slike, ali neko sa televizije Beograd iz čiste ljubomore, objavi da su rudarima Slovenci doneli banane. Kada slažu, onda padnete i vi pod sumnju. Ne znam koliko je ta ljubomora uticala na politička dešavanja, ali znam da je Mahmut Bakali, pred zgradom "Ramiz Sadiku" imao poslastičarnicu. Pozdravimo se, a on mi kaže: "Molim te reci mi koliko te plaćaju Srbi"? Samo što ne reče - mi ćemo dati više.
TRENUTNO NAJČITANIJE
VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Ana Kostadinović (22)
GUBITNIK
Senad Mašović (50)
DNEVNI HOROSKOP
ribe20. 2. - 20. 3.
Ponuda koju dobijate dugoročno može biti veoma povoljna. Pobedite svoj pesimizam i prihvatite bez suvišnih pitanja i preteranog analiziranja.
SAVET: budite odlučni.
DNEVNI HOROSKOP
vodolija21. 1. - 19. 2.
Sunčan dan i lepa vest ne ublažavaju loše raspoloženje koje vas muči od jutra. Nema potrebe da tonete u pesimizam jer su teškoće prolaznog karaktera.
SAVET: ne dramite.
DNEVNI HOROSKOP
rak22. 6. - 22. 7.
Očekujete glas vezan za posao. Opustite se i provedite dan u krugu prijatelja. Dobar provod može prerasti u veliko emotivno zadovoljstvo.
SAVET: više se odmarajte.
  • 2019 © - vesti online