Preživeo hajduke, fašiste i partizane
Evo već je šest decenija od kada je ovozemaljski život napustio Nedeljko Đurović, poznati predratni trgovac, kafedžija, vlasnik prvih automobila u Takovskom kraju, boem, šaljivdžija, opozicija svim vlastima, robijaš i čovek koji je u celom kraju ostao poznat po tome što je nekoliko puta u svom ne baš tako dugom životu preživeo izvođenje pred streljački vod Nemaca, partizana i onih u kožnim mantilima u godinama posle rata.
Iza Nedeljka Đurovića je ostala priča koja se i danas povremeno pominje u Takovskom kraju, a posebno u kući njegovog unuka, ćerkinog sina, Vojkana Nikolića, iz Gornjeg Milanovca, publiciste, koji je prikupio mnogo dokumenata i podataka o svom dedi Nedeljku.
Lični vozač kralja Aleksandra
Kako je i na koji način deda Nedeljko došao do mesta ličnog vozača kralja Aleksandra Karađorđevića, to nikad niko nije saznao, ali se zna da ga je jugoslovenski vladar veoma voleo i uvažavao o čemu svedoči i zlatni sat sa ugraviranom posvetom koji mu je darovao 1932. Sat je odavno nestao bez traga.
- Deda Nedeljko je rođen u Takovu, u čuvenoj i bogatoj porodici Đurović, koja je imala svoje vodenice i mnogo zemlje. Prvi susret sa smrću je imao onda kad ga je kidnapovao po zlu čuveni hajduk Dragoljub Bojović, koji je za Nedeljka tražio veliki otkup i svi su tada mislili da je mom dedi došao kraj. Međutim, desilo se da se Nedeljkova narav dopala hajduku sa kojim se sprijateljio i pustio ga bez naplate otkupa, živog i zdravog. Uz poruku žandarima da novac neće uzeti, ali da se od tog novca dedi Nedeljku kupi novo odelo i beli konj na kojem će projahati kroz vašar u Ljigu, a da će, ukoliko ne učine tako, planuti mnoge kuće u Takovu i okolini. I stvarno, vlast se povinula želji hajduka koji je nakon izdaje jataka uhvaćen 1925. godine i streljan. To je bio tek njegov prvi susret sa smrću - priča Vojkan Nikolić.
Nedeljko Đurović bio je veoma sposoban domaćin i budućnost je video mnogo bolje od drugih.
- U međuvremenu se bogato oženio, otvorio je magazu i kafanu u Gornjem Milanovcu i postao je jedan od najimućnijih. Bogatstvo je trošio na boemski život, ali i na kupovinu forda, koji je među Takovcima bio pravo čudo, a malo kasnije svoj vozni park je dopunio i sitroenom. Bilo je to vreme kad je deda zarađivao na svakom poslu koji je započinjao, a posebno u trgovini i Đurovića kafani - kaže sagovornik "Vesti".
Drugi susret sa smrću dedi Nedeljku su zakazali Nemci 1941, kada je bio u grupi određenoj za streljanje u Kragujevcu.
- Tada ga je ispred streljačkog stroja, ko zna kako i zbog čega, spasao neki naš čovek, valjda ljotićevac, koji je dedu izdvojio iz grupe i poslao ga kući. Malo potom Nedeljko, koji je bio kontra svakoj vlasti, priključio se četnicima Draže Mihailovića na Ravnoj gori, ali kad je video da to nije za njega vratio se kući. Na nišan su ga dočekali partizani, koji su ga osudili na smrt zbog saradnje sa četnicima i poveli na streljanje.
Idući ka stratištu u selu Brusnica zamolio je svoje egzekutore da svrate kod njegovog prijatelja da kao čovek popije poslednju rakiju, kafu i da ispuši poslednju cigaretu.
- I oni su to prihvatili, valjda zato što se i njima pila rakija. Međutim, u pola pića nastalo je neko puškaranje i pometnja, što je deda iskoristio i pobegao sa zakazanog sastanka sa smrću.
Učinio je to i kasnije, ispred streljačkog voda Ozne, ali kako je utekao i ko mu je u tome pomogao to nikad niko nije saznao - prepričava Vojkan Nikolić filmske epizode iz života svog dede Nedeljka, koji je jednostavno odbijao da umre.
Još nekoliko puta je deda imao blizak susret sa smrću, jer su ga pripadnici Ozne stalno izvodili na streljanje, ali je on na čudesan način uspevao da preživi.
Po završetku rata, kao i mnogim drugim domaćinima, Nedeljku Đuroviću je oduzeta sva imovina, a on je u znak protesta polupao čekićem sve prozore na svojoj kafani, zbog čega je opet bio na ivici streljanja.
Posle svega vratio se u rodnu kuću u Takovu.
- Dedu ništa više nije moglo da uplaši, pa i nove pretnje zbog pevanja pesama koje su bile protiv pobednika. Jednom prilikom, kad je kulučio na izgradnji ulica u Gornjem Milanovcu, kolica sa drvenim točkom su mu škripala te je deda uzeo balegu i podmazao ih. Kada ga je stražar upitao šta to radi, deda Nedeljko mu je odbrusio: "Kakva vlast, takva i mast", što je možda bilo duhovito, ali je to, i još ponešto, koštalo dedu nekoliko godina prinudnog rada u nekom rudniku u okolini Niša - nastavlja Vojkan.
Amnestiran je nakon što konstatovano da je teško oboleo od srca, a ubrzo po povratku sa teškog rada preminuo je u 52. godini. Ostalo je sećanje na njega, kao i nekretnine koja će njegovim naslednici možda biti vraćene restitucijom...
Solidarnost među kafedžijama
- Đurovića kafana je bila jedna od najuspešnijih u gradu u kojem je između dva rata bilo oko tridesetak. Međutim, bilo je i ugostitelja kojima poslovi nisu išli dobro te ih je deda Nedeljko, kada se čulo da su u problemu, okupljao kafedžije zajedno sa poslugom. Po nekoliko dana boravio bi u konkurentskoj kafani kako bi gazdi povećao pazar i na taj način oporavio njegove poslove. To je bila praksa među milanovačkim kafedžijama, a dedi Nedeljku to nije bilo teško jer je ionako više vremena provodio u drugim nego u svojoj kafani - priča Vojkan.
