Petak 19. 4. 2019.
Washington
120
  • Chicago
    70
  • New York
    210
  • Belmont
    190
  • Atlanta
    170
  • Boston
    160
  • Firt
    210
  • Denver
    230
  • Detroit
    50
  • Dover
    220
  • Hartford
    190
  • Orlean
    140
  • Helena
    110
  • Ren
    170
  • Honolulu
    220
  • Las Vegas
    210
  • Portland
    220
  • Salem
    70
  • Santa Fe
    110
  • Tampa
    260
  • Topeka
    120
2
Nedelja 25.10.2015.
22:13
A

"Bio sam u tamnici sa Šešeljem i Tomom"

Neko u nekoliko godina života proživi sve i svašta i preturi toliko nevolja preko glave koliko drugi ne preživi za ceo ljudski vek. Filip Stojanović, radikal iz Gnjilana, često se koškao sa životom, a protiv svoje volje postao je i Beograđanin.

Filip Stojanović, radikla i poslanik u penziji

Fudbal je bio njegova ljubav, ali ga je zamenio politikom i postao jedan od najbližih saradnika Vojislava Šešelja. Stojanović je tamnovao u gnjilanskom zatvoru sa Šešeljom i Nikolićem 1995. godine, ali bio je i među prvim pritvorenicima Bondstila, ali ni to ga nije odvratilo od politike, pa je iz poslaničke klupe posle 20 godina otišao u penziju. Penzionerske dane provodi pišući pesme i porodičnu monografiju, a oči mu se zamagle kad god pomene Gnjilane.

Bitka za Trst

- Ima pesma koja je prirasla svim ljudima koji ne žive u zavičaju: "Selo moje lepše od Pariza", i kad god je čujem, rastužim se. Rođen sam u Šilovu, selu nadomak Gnjilana, pred kraj Drugog svetskog rata, 1944. godine. Kako je sve po sili Boga i zakona, tako je viša sila odlučila da se rodim kao najstariji sin Trajka Stojanovića, imućnog čoveka, pekara po zanimanju, a poljoprivrednika po sopstvenom izboru. Imali smo 30 hektara plodne zemlje i trebalo je to obraditi. Majka Leposava je bila domaćica i trudila se da na što bolji način vaspita nas troje dece. Kao najstariji imao sam brojne obaveze oko stoke, kuće, ali i brige oko mlađe sestre Stane i brata Dragana.

- U Šilovu smo živeli do 1953. godine, a onda su deda Serafim i baka Ružica, sa kojima smo živeli u zajednici, insistirali da se preselimo u grad, kako bi nama unucima olakšali školovanje. S druge strane, Šilovo je nadomak Gnjilana, pa smo svakodnevno išli i pomagali oko poljskih radova i stoke. U Gnjilanu sam krenuo u treći razred, u osnovnu školu "Vuk Karadžić". Tu 1953. godinu sam upamtio po selidbi i po demonstracijama koje su tresle ondašnju Jugoslaviju, zbog Trsta i čuvene parole: "Život damo, Trst ne damo."

- Odrastanje u poratnom periodu je bilo mnogo drugačije od današnjeg. U to vreme su i radio i TV aparat bili retkost, a telefon je imala samo mesna kancelarija. Deci je danas sve dostupno, osim roditelja jer su obuzeti golom egzistencijom. Drugo vreme, druga pravila.

Vanredno stanje

Porodična monografija
- Zapravo, nikako ne mogu da se pomirim sa tim što nam uporno otimaju Kosovo i Metohiju, baš kao što mi nedostaje moje Gnjilane. Kako sam od 2012. godine penzioner, slobodno vreme koristim za pisanje pesama i sve one pevaju o mom Gnjilanu, mojoj rodnoj grudi. Mnogi pevači su čak i uzeli te moje pesme i napravili muziku, pa ih pevaju, naravno poslali su mi snimke i ja se svaki put rasplačem slušajući ih. Takođe, napisao sam i porodičnu monografiju, koju ću izdati uskoro, ali to je kompleksna knjiga koja obrađuje višedecenijsku borbu moje familije i obrađuje nekoliko vekova.

- Dečaci su, bez obzira na to da li je kiša ili žega, igrali fudbal. Umesto pravog fudbala bila nam je odlična i neka stara krpenjača. Srce srpstva, Kosovo i Metohija, nikada nije bilo sasvim spokojno u bezbedonosnom smislu, ali mi deca nismo bili toga svesni i bilo nam je čudno što su stariji insistirali da u svakom trenutku znaju gde smo.

- U srednjoškolskim danima sam sve ozbiljnije trenirao fudbal, ali sam otišao u Beograd, gde sam upisao DIF. Ipak, studentski dani su brzo prošli i usledilo je služenje vojnog roka. Tako sam 1971. godine otišao u JNA u Knin, a odatle sam prekomandovan u Novu Goricu. Iz vojske sam se vratio u Požarevac, gde sam igrao fudbal za Mladi radnik do 1978.

- Kada sam 1978. godine dobio poziv da budem generalni sekretar gnjilanske Crvene zvezde i da klub uvedem u višu ligu, nisam se dvoumio, vratio sam se u rodni kraj i ubrzo zaljubio. Radmila je rodom iz Kuršumlije, u Gnjilanu je radila kao profesor književnosti u gimnaziji. Upoznali smo se 1979. godine, zabavljali smo se nekoliko meseci i zaprosio sam je. Naša mala porodica se ubrzo proširila, dobili smo ćerku i sina, koji su danas odrasli i zreli ljudi, naš ponos i dika. Ćerka je lekar, a sin pravnik.

- Međutim, moj plan je ubrzo propao zbog albanskih demonstracija 1981. godine. Počele su u rano proleće kao niz masovnih protesta koje su poveli albanski studenti i profesori. Tražili su da SAP Kosovo postane sedma republika SFRJ i da kosovski Albanci budu priznati kao konstitutivni narod, što je bila uvertira za samostalnu državu. Jugoslovenska vlast je proglasila vanredno stanje na KiM, pokušavajući da smire demonstrante, ali nikad više mira na Kosmetu nije bilo... Albancima su već tada upravljali Amerikanci.

Muške suze

- Kada je Vojislav Šešelj 2003. godine odlazio u Hag, imao sam osećaj da umirem. Bilo mi je mnogo teško i nisam imao snage da ga ispratim na aerodrom. Svih 12 godina njegovog zatočeništva u Hagu strahovao sam za njegov život i zdravlje. Takođe, nisam ga čekao ni na beogradskom aerodromu, previše je to uzbuđenja bilo za mene, zaplakao bih, a priznajem, nije u redu da muškarac i još srpski radikal pokazuje emocije otvoreno i javno.

Strah od govornice

- Od 1989. godine sam bio direktor hotela Kristal i bio optimista da će se zemlja smiriti. Globalizam i liberalni kapitalizam kucali su i na vrata Srbije. Promene su zahvatile svet, a pre svega Evropu. Pao je Berlinski zid, drmao se SSSR. Višestranačje je stiglo i na naš brdoviti Balkan početkom devedesetih. Sredinom osamdesetih sam čuo priče o najmlađem doktoru nauka iz Sarajeva, političkom disidentu Vojislavu Šešelju. Divio sam mu se, ali nisam ni sanjao da bih mogao uskoro da ga upoznam, a kamoli da ću sa njim provesti dva meseca u gnjilanskom zatvoru.

- Vojislava Šešelja sam upoznao 1992. godine, kada je došao u Gnjilane na miting. Nisam ni slutio da ću biti radikalski poslanik 20 godina i da ću otići u penziju direktno iz poslaničke klupe. Vrlo brzo sam postao predsednik kosovsko-pomoravskog okružnog odbora SRS-a, a septembra 1992. godine bio sam na poslaničkoj listi za saveznog poslanika.
Tako da sam se našao u istoj onoj Skupštini, u koju sam prvi put ušao kad sam odavao poslednju počast preminulom predsedniku SFRJ Josipu Brozu.

- Tada sam u Saveznu skupštinu Jugoslavije ušao kao poslanik i tako je počelo treće poglavlje mog života. Skupštinsko zdanje u svakom čoveku izaziva strahopoštovanje, jer u sebi krije istorijski značajne trenutke, zato mi je prvi izlazak za skupštinsku govornicu bio najteži na svetu. Strah da ono o čemu ću govoriti, a to su bili pre svega problemi Srba na Kosovu i Metohiji, neću preneti dobro i verodostojno, kao da su me paralisali. Ipak, dobro je prošlo.

San o "tomovači"

- Sa liderom radikala Vojom Šešeljem i Tomislavom Nikolićem, današnjim predsednikom Srbije, sam 1995. godine robijao dva meseca u gnjilanskom zatvoru. Naime, radikali su 3. juna '95. godine zakazali miting u Gnjilanu, ali Milošević ga je zabranio, što, naravno, Šešelja i radikale nije sprečilo. Oko nas je vrvelo od policije, ali Vojislav se popeo na neku žardinjeru i počeo da govori. Nastao je haos, mene su udarili drškom od pištolja u glavu i krvav sam se srušio. Stavili su mi lisice i odvezli u bolnicu, ušili mi glavu i odvezli na ispitivanje.

U jednoj kancelariji su ispitivali Vojislava i mene, a u drugoj Tomu Nikolića i ne znam koga sve još. Privedeno nas je četrnaestoro i posle ispitivanja smo osuđeni na po dva meseca zatvora.

- U jednoj ćeliji, koja je dugačka sedam metara i imala je 14 kreveta, bili smo Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Jovica Stojmenović, Ranko Babić i ja. Posle mesec dana pustili su Stojmenovića i Babića, a nas trojica smo ostali. Naši zatvorski dani su zahvaljujući Vojislavu relativno brzo prolazili. Zapravo, Vojislav nas je organizovao, ujutru smo išli na kupanje, pa na doručak, posle su stizale novine i imali smo čitalački čas. Onda idemo u šetnju, a posle igramo društvenu igru Riziko, pa malo odspavamo, pa opet u šetnju i dani su brzo prolazili. Vojislav je pričao viceve i zasmejavao nas. Toma je bespomoćno pretio da će se jednog dana svima osvetiti, a posebno Radomanu Božoviću. Voja je već oko deset uveče išao u krevet, a Toma i ja noću smo ispijali rakiju, koju mu je donela supruga Dragica u tetrapaku od soka. Toma mi je nekom prilikom rekao: "Da mi je samo da budem predsednik, da zaradim dobru penziju i da ostatak života uživam u Bajčetini i pečem domaću rakiju..." Tako je nastala ideja o "tomovači", a Toma postade predsednik. Ne znam da li o penziji razmišlja.

Izduvani baloni

Kao poslanik iz Gnjilana, spavao sam u Hotelu Metropol, a Maja Gojković u Moskvi i na njen nagovor sam prešao i ja u Moskvu. Posle sednica i napornog rada umeli smo kao izduvani baloni da prepričavamo tekuća dešavanja, ili da samo ćutimo. Povremeno smo išli na ručak ili večeru u čuveni beogradski restoran Orač, koji danas i ne postoji. Ko bi rekao da ćemo se ovoliko udaljiti i da se čovek tako promeni, to samo Bog zna!

U bodljikavoj žici

- Pušteni smo posle dva meseca tamnovanja. Bile su ratne godine i borili smo se protiv Miloševićevog režima sve do NATO bombardovanja. Tad smo zaključili da je za Srbiju neophodno nacionalno jedinstvo. Na Kosovu i Metohiji niko nije bio siguran devedesetih. Nealbanski živalj je nestajao, a onda su stigle i bombe, a sa njima odmazda do zuba naoružanih Albanaca. Nisam želeo da napuštam Gnjilane, ali sam decu i suprugu prebacio u Beograd kod svastike. Posle NATO bombardovanja često sam putovao na relaciji Gnjilane-Beograd i uhapsili su me 14. marta 2000. godine albanski vojnici obučeni u američke uniforme. Odveli su me u američku bazu Bondstil i ceo dan i noć su me ispitivali.

- Bondstil je bio sablasan, ograđen bodljikavom žicom, četiri metra visokom, s koturovima pri vrhu, pun pohapšenih Srba koji su branili svoje kuće od otimačine. Niko od moje porodice nije znao gde sam. Kada su me pustili posle dva dana i dve noći, svi su se rasplakali od sreće što sam živ!

O životu u srpskoj prestonici nikada nisam sanjao, jer ne volim velike i otuđene gradove, a Beograd je to u međuvremenu postao. Život je nastavio da se kotrlja, brže ili sporije, sve u svemu dočekao sam penziju. I danas povremeno svratim na poslaničku kafu u Skupštinu.

TRENUTNO NAJČITANIJE

POVEZANE VESTI

Sreda 28.10.2015. 09:36
Pobjedit će Šešelj,zasjat će gradovi i sela,slavit će Srbija cela Sa Gardoša vila kliče-"Dobro jutro predsedniče."
Nedelja 25.10.2015. 22:32
opet sr mitologija zalosno brisite ovaj komentar da ne razocarate vase rusofile
VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Dragan Đilas (52)
GUBITNIK
Vojislav Šešelj (64)
DNEVNI HOROSKOP
bik21. 4. - 21. 5.
Ukoliko previše verujete u nečiju priču, očekuje vas nova zamka ili poslovno-finansijski promašaj. Sačuvajte dodatnu meru opreza u nepoznatim situacijama, budite umereniji u svojim očekivanjima prema saradnicima. Stalo vam je da rešite nesporazum koji imate u odnosu sa voljenom osobom, već odavno.
DNEVNI HOROSKOP
ribe20. 2. - 20. 3.
Bez obzira na vašu snalažljivost u poslovnim susretima, postoje stvari koje se ne uklapaju u vašu početnu procenu. Potrebno je da korigujete svoje prvobitne stavove u dogovoru sa bliskim saradnicima. Suviše brinete bez razloga, partner trenutno ne želi da vam poverava svoje misli ili neke planove. Odmarajte se.
DNEVNI HOROSKOP
škorpija24. 10. - 22. 11.
Ponekad sve deluje relativno ili neobično. Stoga, nemojte donositi zaključak na osnovu prvog utiska ili bez prethodne konsultacije sa bliskim saradnicima. Poslovne prilike izgledaju drugačije kada se posmatraju sa različitih aspekata. Važno je da pravilno i iskreno odgovorite na nečija „teška“ pitanja.
  • 2019 © - vesti online