Utorak 19. 2. 2019.
Washington
-40
  • Chicago
    -20
  • New York
    -40
  • Belmont
    -50
  • Atlanta
    100
  • Boston
    120
  • Firt
    00
  • Denver
    120
  • Detroit
    -30
  • Dover
    80
  • Hartford
    -10
  • Orlean
    -60
  • Helena
    100
  • Ren
    -70
  • Honolulu
    180
  • Las Vegas
    20
  • Portland
    120
  • Salem
    00
  • Santa Fe
    -30
  • Tampa
    260
  • Topeka
    -70
/
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Željko Joksimović (47)
GUBITNIK
Srđan Nogo (38)
DNEVNI HOROSKOP
bik21. 4. - 21. 5.
U centru ste pažnje, a ne znate kako da reagujete. Čini vam se da sve što preduzimate okolina ne shvata pravilno. Odustanite od suvišnog ubeđivanja.
SAVET: prijala bi vam neka sportska aktivnost.
DNEVNI HOROSKOP
bik21. 4. - 21. 5.
U centru ste pažnje, a ne znate kako da reagujete. Čini vam se da sve što preduzimate okolina ne shvata pravilno. Odustanite od suvišnog ubeđivanja.
SAVET: prijala bi vam neka sportska aktivnost.
DNEVNI HOROSKOP
lav22. 6. - 23. 8.
Upoznajete osobu koja vas intrigira već na prvi pogled. Ne preduzimajte inicijativu jer bi se eventualna veza u budućnosti mogla pretvoriti u pravi fijasko.
SAVET: ne žurite.
Subota 03.12.2011.
00:00
Piše: Milica ĐORĐEVIĆ A

VEK BEZ SRPSKOG ČEHOVA SAMOTNI BOEM STEVAN SREMAC (6)

Odvešću Zonu u Niš

Priču o lepoj kćeri hadži-Zamfirovoj čuo je Sremac od Branislava Nušića, konzula u Prištini, i dobio dozvolu da od nje napravi roman, ali da izmeni neke pojedinosti

 

KOD NJEGA JE LJUBAV POBEDILA: Stevan Sremac poslednjih godina života

Prvi sumrak beše kad se ote glas niz Divan Jol sokak. - Zone pobegulja! Ugrabi gu Maksim, Koste kujundžije sin! Prištinu glas obiđe i vrati se odakle je i krenuo, u isti Divan Jol sokak na kapidžik čorbadži Zamfira. Istina, Zonu mu, miljenicu, Maksim ne ugrabi, al' na čast i obraz udari. Lele, pa zar cela Priština da bruji o sramoti koja pade na kuću uglednog čorbadži Zamfira, da šapuće! Ovo bi mogao da bude deo čuvenog romana Stevana Sremca, ali nije. Priča o Zoni, zanosnoj kćeri bogatog trgovca, stvarno se dogodila, samo ne u Nišu. Do Sremca je došla zahvaljujući njegovom dobrom prijatelju Branislavu Nušiću, koji je tih dalekih godina, pred kraj 19. veka, službovao kao konzul u Prištini.

 

Kobna greška
Priština je tada bila još u sastavu Turske carevine, i ličila je na sve njene varoši: krivudavi sokaci, kaldrma i gazdinske kuće u kojima su avlije bile opasane visokim zidovima. Tu se za žensku čeljad odvijao sav život. Vremena su bila nemirna, osećalo se ljuljanje turske vlasti, ugled se teško sticao, a za tren oka gubio. Srbima je Nušić bio i pomagač i drag gost. A on je najviše voleo da dođe na slatko i kafu kod jednog od najuglednijih domaćina, Zamfira Kijametovića. Bio je to trgovac poznat sve do Soluna. Njegovi ukućani bi visokog gosta odmah okružili, naročito mlađarija, a među njima i devojče za koje je Nušić odmah video da će izrasti u pravu lepoticu. Beše to Jefrosima, Zona, kako su je od milja zvali, jedno od trinaestoro dece čorbadžijine. U svilenoj košulji i šalvarama, jeleku srmom optočenom i tesnom, mamila je uzdahe gazdinskih sinova i mladih kalfi kad bi mahalom do tetaka prošetala. Tek joj je bila šesnaesta, a o njenoj lepoti se pričalo i van Prištine. Zagledao se u nju i Maksim, sin Koste Gapića, kujundžije i prijatelja porodice Kijametović. Satima bi Zona stajala na pendžeru da ga ugleda kad prođe. A on je prolazio sve češće. O ašiku u čaršiji se već šaputalo, pa su i njihove porodice načule. I, nije im smetalo. Lep su par. Jednog popodneva Zamfir je svratio do svog prijatelja Koste kujundžije. Doneo pištolj da mu ovaj posrebri. Kako su među prijateljima pale teške reči, nikad se nije saznalo. Tek, Zamfiru izlete kobno obećanje da će Zonu udati i za siromaha, ali za njegovog Maksima nikad.

UGLED SE ZA TREN OKA GUBIO: Priština krajem 19. veka
 

Zamrzeše se poznati Prištinci, a Maksim, iako je znao da otac mora da se sluša, nije mogao da pusti Zonu drugome. I, smisli da je otme. Da je osramoti, da bude samo njegova. U to vreme su osioni Turci imali običaj da otmu Srpkinje koje bi im se dopale. Ako bi porodica saznala da se sprema tako nešto, preko noći bi bežala u Srbiju. Maksim je ubrzo ostvario svoju nameru, i to kako: nije stvarno oteo svoju dragu, nego je svog druga Zaku Cincarina prerušio u devojku i stavio mu zar preko lica. Pod okriljem mraka, protrčao je kroz Divan Jol sokak držeći druga u zagrljaju i vičući iz sveg glasa: "Ugrabih Zonu čorbadži Zamfirovu!" Baš kako je želeo, glas puče Prištinom. Zonin brat Serafim prvi je čuo novost u čaršiji i, pošto je kod kuće proverio da mu se sestra nije ni mrdnula iz avlije, sve mu bi jasno. Dograbio oružje da se osveti, ali je zbog uzaludne pucnjave po sokacima samo zaradio batine od turskih pandura. Mržnja između Kijametovića i Gapića je dostigla vrhunac. Prosci navalili na hadži-Zamfirova vrata, a Zona ni da čuje. Na kraju je njen otac ispunio obećanje u besu dato: udao ju je za Aleksu, lepog, a siromašnog mladića iz kuće Grbića. Kad je Sremac čuo priču od Nušića i zamolio ga za dozvolu da napiše roman, veliki komediograf je pristao, ali da se ne pominje Priština, jer je u kući Kijametovića "popio mnogo dobrih kafa". Sremac mu je na to odgovorio: "Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati." Kod Sremca je ljubav Zone i Maneta pobedila, živeli su dugo i srećno. A prava Zona, koja je u međuvremenu ostala udovica, doselila se sa decom u Beograd 1943, i tu doživela lepu starost.
 

Branislav Nušić

Izvanredni roman o čorbadžijskoj lepotici i društvu starog Niša objavljen je 1903, ali u njegovoj slavi pisac nije dugo uživao. Poznat kao čovek koji nije držao do lekara, napravio je grešku koja ga je stajala života. Negde u proleće 1906. Sremac je, iako "samo" gimnazijski profesor, izabran za člana Akademije nauka. Bila je to izuzetna čast, jer je ta ista Akademija odbila da primi dva vladara, kralja Milana Obrenovića i kralja Nikolu Petrovića. Da bi na miru pripremio pristupnu besedu, novi akademik je otišao u Sokobanju. Ali, već krajem jula 1906. odatle se, uznemiren, javio svom prijatelju i stanodavcu Miloradu Pavloviću: "Poštovani gazda Mile, osećam se jako grozničav što će me naterati da se uskoro vratim, jer mi nije dobro. Ne puštaj nikog u moju sobu, pa ni mačku. Što se tiče kirije: kada vlast meni kapom, ja ću tebi šakom." Sledeće pismo od 4. avgusta mnogo je dramatičnije: "Dragi Mile moj, ne srdi se što se nisam prvo tebi pismeno javljao. Ni brat Joci nisam, nego je on čuo i došao. Sad složno s njim i Ševićem pomozite dok ne bude dockan. Pozdrav od tvog Steve."
Dve verzije su kolale kako se Stevan Sremac razboleo. Njegov prijatelj Jovan Skerlić je na sahrani rekao da je Sremac umro od "našeg murdarluka". U slobodnom prevodu sa turskog jezika, od krajnje nehigijene nužnika. Hrvatski pisac Anton Gustav Matoš, koji je pobegao iz austrijske vojske u Beograd i tu živeo godinama, dao je više pojedinosti: "Sanitarni uređaji su bili tako jadni da je Sremac koristeći ih, otrovao krv. Od te infekcije mu nije bilo spasa." Već 3. avgusta list "Pravda" je doneo vest da je Sremac teško oboleo i da je govorio da je nazebao, jer su večeri u Sokobanji hladne. Lečio se uveče rakijom u društvu Skerlićevom. Kada je bolest uzela maha došli su mu brat Jovan i prijatelj Pavle Marinković, urednik "Pravde", koji je poslao izveštaj listu: "Sremca sam zatekao jako bolesnog, već 11 dana leži. Crveni vetar je prešao u trbušnu duplju, ali se proces čišćenja pravilno razvija. Jedino mu dosađuje neprekidno štucanje. Raspoložen je i hrabar i kaže: 'Neko se opoganio pa sad ja ispaštam.' Ne jede i ne pije ništa. Nada se u svoj jak organizam i da će kroz četiri-pet dana biti prenet u Beograd."
 

Nacionalni gubitak
Sutradan, 8. avgusta Marinković javlja: "Juče u toku dana bolest se znatno pogoršala. Štucanje ne prestaje, 40 puta u minutu. Ne jede i ne pije ništa. Povraća čistu vodu. Iznuren je. Fizički se promenio. Kada mu je ubrizgan morfijum, rekao je: 'Ne pomaže mi ni da progutam i tri Indijanca.' Lekari su ga ponovo pregledali, ali nade su sve slabije." Umro je 12. avgusta, a njegov brat Jovan poslao je Novinarskom udruženju u Beograd telegram: "Moj brat Stevan danas u 4.00 ispustio je svoju plemenitu dušu. Pogreb će biti u utorak pre podne. Telo će biti preneto u Beograd i sahranjeno u porodičnoj grobnici sa pokojnim ujakom Jovanom Đorđevićem." Sremac je umro u 51. godini života, a njegovu smrt je cela Srbija doživela kao težak nacionalni gubitak.
 


Neugašena vatra

Zona Kijametović je sa Aleksom Grbićem izrodila sedmoro dece, ali nikada nije zaboravila svoju prvu vatru, neugašenu. Njen nesuđeni Maksim kujundžija oženio se Cincarkom Tatom. Nije dugo poživeo, kao ni hadži-Zamfir, koji je porodicu posle bruke preselio u Prokuplje.


Bulbul umuknuo

Branislav Nušić se oprostio od svog prijatelja govorom koji se pamti, i glasi: "Umuknuo je bulbul tamo kraj Nišave, u niškim vinogradima pod Goricom. Zanemeo je bojtarev rog na širokim bačkim ravnicama; utrnuo je šum lišća, a zamro je žubor studenca u čarobnoj Fruškoj gori; uspavalo se sinje more te ne bije o hridine starostavnoga Dubrovnika; ne šumori i ne lomi se Neretva o teške mostarske zidine. Sve je izumrlo, sve je zaustavilo dah, celo Srpstvo od Adrije do Sent Andrije zaustavilo je dah i sumorno pogleda na sutrašnji dan, koji će mu osvanuti bez tvoga vedroga osmeha, koji je Gospod, navalivši na nas brižne dane, poklonio nam bio kao utehu", oprostio se Branislav Nušić nad odrom Stevana Sremca.

 

VIDEO VESTI
  • 2019 © - vesti online
PRETPLATAx
Da biste citali elektronsko izdanje stampanih Vesti, molimo Vas da se prijavite ili ako niste registrovani da se registrujete. Zatim, u Vasem profilu idite na rubriku Pretplata i popunite formular.
Izadji
Registracija