Gedža: Pera Lažov me odvojio od struga

Nikolu Uroševića Gedžu u PGP RTB uveo je čuveni harmonikaš Budimir Jovanović Buca, iako sam u šali kaže da mu je menadžer bio pokojni Ivan Stambolić lično. U dijaspori su ga držali kao malo vode na dlanu.

Početkom osamdesetih, u restoran "Lipovačka noć" na Ibarskoj magistrali sa veselim društvom došao je pokojni Ivan Stambolić, tada predsednik Izvršnog veća Srbije. U restoranu je pevao Nikola Urošević Gedža, pa je Stambolić zatražio od njega da mu otpeva pesmu "Povedi kolo Miloje". Gedža je pognuo glavu i rekao: "Ne smem predsedniče, zabranili je još pre sedam godina ovi tvoji komunisti".

Stambolić nije mogao da veruje, pa je Nikola morao da mu objasni kako je singlica sa tom njegovom pesmom povučena iz prodaje i zabranjeno je da se emituje na radio i TV stanicama i da je peva po kafanama i restoranima. Stambolić je gotovo naredio: "Pevaj mi tu pesmu dok ja ne kažem dosta!"

Nikola Urošević Gedža (63) smeje se pomalo gorko dok se priseća tog vremena kada je bio jedan od najtraženijih pevača u narodu, ali u nemilosti muzičkih urednika, kada su njegove ploče po naređenju "odozgo" uništavane u PGP RTB jer su "nacionalističke", a onda nastavlja priču:

- Tako je bilo do te noći. Ivan Stambolić mi je tada rekao: "Moraš da snimiš ponovo tu pesmu!" Mislio sam, šali se. Nekoliko dana kasnije pozvala me je Rada Trifunović, muzički urednik "Jugodiska", pesmu sam ponovo snimio, a urednici radio i TV stanica kao da su rešili da me pomiluju.

Kada su me posle pitali ko mi je menadžer, u šali sam govorio da je to Ivan Stambolić lično i personalno, mada u tome ima i mnogo istine, verujem da je Stambolić imao presudni uticaj na moju karijeru. Bio je veliki boem, ali i veliki Srbin, takav čovek se dva puta ne rađa.

Nije ni jeo, ni spavao

Nikolu Uroševića Gedžu ne treba posebno predstavljati. Pesme "Oj Srbijo, lepotice", "Hriste Bože", "Povedi kolo Miloje", "Marširala kralja Petra garda" ,"Ginuli su Obilići" i mnoge druge slične, njegova su muzička lična karta.

Oženio se za dva dana

Estradne zvezde i zvezdice obično dugo biraju životne saputnike, udaju se i žene i po nekoliko puta. Nikola Urošević je sa Brankom više od četiri decenije u srećnom braku. A kako su se upoznali i uzeli, priča je za sebe.

- Pevao sam u valjevskoj "Grand bašti" kada se Branka pojavila sa jednom mojom komšinicom. Dok sam prilazio stolu za kojim su sedele, čuo sam kako moja komšinica kaže Branki: "Moj drugar Gedža hoće da te upozna." Branka je pogledala zapanjeno i rekla: "Kakav, bre, gedža! Ne zanimaju me gedže!" Naravno, htela je da kaže da je ne zanimaju seljaci jer je intelektualka i gradsko dete, pa sam se ja, za svaki slučaj, povukao.

Te večeri sam pevao šlagere i grčke pesme, pa je Branka rekla drugarici: "Ko je ovaj pevač, volela bih da ga upoznam." Tako smo se upoznali, proveli noć zajedno, ali me je prevela žednog preko vode, znate šta hoću da kažem. Bukvalno me je sludela, pa sam joj posle dva dana ponudio brak. Pristala je, danas znam da sam dobio suvo zlato.

Rodio se i odrastao u Valjevu, u siromašnoj radničkoj porodici, završio je metalostrugarski zanat, ali mu je, kako kaže, bog podario zlatne glasne žice, pa je postao pevač narodnih pesama.

- Povazdan sam pevao, nagovorili su me da se prijavim na takmičenje "Prvi glas Valjeva", osvojio sam prvo mesto i to nije promaklo lokalnim ugostiteljima.

Radio sam kao metalostrugar i zarađivao 35.000 dinara kada mi je poznati valjevski ugostitelj Pera Lažov ponudio da pevam u njegovoj kafani za sto hiljadarki plus bakšiš.

Bila je to suma od koje mi se zavrtelo u glavi, pa sam rekao zbogom zanatu.

Tih godina pevao sam po kafanama u Šapcu, Valjevu i Lazarevcu, bio sam toliko tražen da nisam imao vremena da jedem i spavam.

Gedžu je, kaže, u studio PGP RTB uveo najpoznatiji lovac na talente, harmonikaš i kompozitor Budimir Jovanović Buca.

- Čuo me je čovek kako pevam i rekao mi da dođem kod njega u Beograd, u njegovu kuću na Banovom brdu, da mi napravi pesmu.

Tako sam 1969. godine snimio za PGP prvu singlicu sa udarnom pesmom "U mom selu najbolji sam momak" koju je Buca komponovao.

Usledile je singlica sa pesmom "Zašto smo se u životu sreli", a onda "Povedi kolo Miloje", zbog koje su počeli da me... da ne kažem šta.

Neverovatno je da sam snimao ploče, govorili su mi da sam hit pevač, zarađivali na meni, a onda bi neko okrenuo telefon i sve bi pojeo mrak. Nije me bilo ni na televiziji.

Nokautirani đilkoš

Bezbroj puta je učestvovao na humanitarnim koncertima, gotovo uvek je, među silnim izvođačima, dobijao najviše aplauza.

Otkrio Šabana Šaulića

Gedža ceni sve svoje kolege pevače, staru gardu, ali najviše Šabana Šaulića.

- Šaban je kao klinac počeo da peva, sećam se da je imao samo 14 godina kada sam ga prvi put čuo i srušio se. Pevao sam u šatri na vašaru u Šapcu kada ga je doveo njegov stric bokser Šaula.

Pita me on: "Može li ovaj mali da otpeva nešto?" Velim ja: "Može, što da ne". Kada je Šaban uzeo mikrofon i zapevao "Sviraj Ciganine", nastao je urnebes. Posle toga je Šaula dovodio Šabana gde god sam ja pevao, znao sam već tada da će taj klinac biti najveća zvezda jugoslovenske estrade, i nisam se prevario.

- Zapevam "Marširala kralja Petra garda", publika načisto podivlja, čudo jedno. Sve je to obično snimao RTS. Nekako me podnesu dok pevam, ali kad materijal dođe u montažu, mene lepo precrtaju. Taman posla da me puste u program! Kao, nisam podoban.

A ja snimio 120 srpskih pesama! Zato me nikad nije bilo na televiziji. Na sreću, meni je to uvek bilo ravno do Kosova, boleo me ćošak što me oni ne vole, kad me publika voli!

Pored restorana, bio je i najtraženiji pevač na svadbama, ispraćajima u vojsku i opštenarodnim veseljima.

- Svadbe su se pravile kada sam ja slobodan. Ne znam ni sam na koliko sam svadbi uveseljavao goste, pio i lumpovao uz pesmu kao da sam zvanica.

Tek kada ja stignem domaćini bi iznosili rakiju staru i po 20 godina, da je prvi probam, podmažem grlo, a ona žuta kao dukat. Svašta se na tim veseljima dešavalo, ali mene i muziku niko nije smeo ni prstom da takne.

Moram da priznam, važio sam u to vreme za valjevskog mangupa, uvek sam bio spreman da se potučem, znale su to lokalne siledžije pa me nisu dirali. Samo jednom je jedan seoski đilkoš na jednoj svadbi zatražio od mene da sa orkestrom ugazim do pojasa u potok i pevam mu, a bila je zima. Odalamio sam ga tako pesnicom da mu muzika nije trebala, tri dana mu je zvonilo u glavi.

Penzionerski život

Zabavljao je i naše iseljenike, obišao je unakrst Evropu, šest puta je gostovao u Kanadi, devet puta u Americi i osam puta u Australiji.

- Pevao sam po srpskim klubovima i crkvenim portama. Za razliku od tada "crvene" Jugoslavije, u dijaspori su me naši iseljenici držali kao malo vode na dlanu, najviše su tražili da im pevam srpske, posebno četničke pesme. Posle koncerta odlazio sam u njihove kuće i vile, pevali smo i pili do zore.

Nikola Urošević Gedža je sada u penziji, kako kaže, smirio se pored supruge Branke sa kojom ima dve ćerke Biljanu (40) i Tanju (33) koja mu je podarila unuku Teodoru (6,5) koju voli najviše na svetu.

- Retko sada pevam negde, zasitio sam se, valjda, kafanskog i boemskog života. Nije ni čudo kada se prisetim svega što sam doživeo i preživeo. Možda sam rođen u pogrešno vreme, možda sam karijeru započeo u pogrešno vreme, da sam sada u punoj snazi bio bih najveća estradna zvezda u Srbiji. Ali, saplitali su me toliko da sam odrao i kolena i dušu.

Ne mogu da verujem, oči su mi kopali zbog pesme "Sprem'te se četnici", a ona je sada himna SPO. Pesma "Hriste Bože" bila je nepodobna, a sada je himna Žandarmerije. Ma, ne žalim se, ostavio sam neizbrisiv trag u srpskoj muzici, narod me još uvek voli i sluša, veća nagrada mi ne treba.

Boj sa Mikijem Jevremovićem

U inostranstvu je Gedža obično gostovao sa Lepom Lukić i Mikijem Jevremovićem. Bila je to estradna trojka iz snova kako su tvrdili naši zemljaci.

- Radili smo, ali smo se i ludo zabavljali. Miki i Lepa su sjajni umetnici i saputnici. Miki i ja smo plakali od smeha kada bi nam Lepa pričala viceve, ali smo i "ratovali". Miki pored šaha obožava da igra jamb, u šahu me je drao kao ovcu, ali u jambu nije mogao da mi priđe. Sećam se da smo jednom prilikom započeli igru još u avionu dok smo leteli za Ameriku.

Nastavili smo u hotelu, garderobi pre nastupa, na kraju u bašti motela gde smo odseli. Odigrali smo 100 partija, na kraju je Miki iznerviran dohvatio kockice i bacio ih, staklo na motelskoj sobi je puklo, a Lepa je psujući izletela, mislila je da su nas napali ekstremisti.