Voždove suze
Opustile se vojvode po oslobođenom Beogradu, pa je i Karađorđe sve ređe odlazio u Topolu. Zabrinula se njegova žena Jelena, pa se usudila da krene na dalek i opasan put. Stigla je u dahijski konak i uverila se da joj je muž dobro.
Taman kada se već spremila da krene deci u Topolu, vrati se u konak kao da je nešto zaboravila. Potražila je Pavla Cukića, jednog od voždovih ličnih čuvara. Bio je to najlepši i najveseliji među momcima, ali i čovek koji bi malo toga oklevao da uradi. O tome svedoči i činjenica da je sa svega 15 godina stigao i na tursku poternicu.
Zahvaljujući mladosti i nevinom licu, sačuvali su ga monasi, a kad je Crni Đorđe pozvao na ustanak, nije oklevao ni časka. Jelena ga je poznavala još iz Topole. Pošto su se nešto tajno došaptavali, voždova žena je požurila ka svom domu. Karađorđe je bio odsutan, obilazio je vojnike. Tada je Mirjan napravio kobnu grešku: izašao je iz konaka i previše se od njega udaljio. Kad se vožd vratio i video da ga Mirjan nije sačekao, zabrinuo se. I sam se dao u potragu sve dok momka nisu našli u nekom budžaku, mrtvog.
Vuk Karadžić je kasnije svedočio da je te noći i vožd oči isplakao od suza. Znajući dobro Karađorđevu narav, Pavle Cukić je pobegao iz Beograda, pravo u hajduke. Tek tada se potvrdilo ono što se samo nagađalo. Mirjan je bio Mirjana, mlada devojka čije poreklo je do danas ostalo tajna. Većina ljudi u to doba, a i Vuk Karadžić, smatrala je da je bila Turkinja koju su beogradski oslobodioci pronašli, preveli u pravoslavlje i u voždov novi konak.
