Iako sankcije mogu da budu efikasna kratkoročna taktika, njihov učinak na ciljane strane obično jenjava vremenom, čak i dok se pritisak država koje ih sprovode povećava.
Kada bilateralni razgovori ne donesu rešenje sporova između suverenih država, suprotstavljene strane mogu da se okrenu međunarodnom sudskom telu kao što je Međunarodni sud pravde u Hagu. Alternativno, sporazumi i dogovori često sadrže odredbe o arbitraži ili posredovanju neke ranije dogovorene strane.
Slično tome, odredbe Svetske trgovinske organizacije (WTO), koji održavaju međunarodni trgovinski sistem, ističu postupke koje države članice treba da slede kada trgovinski partneri krše pravila organizacije, a naročito princip najpovlašćenije nacije.
Međutim, pravila WTO dopuštaju državama preduzimanje jednostranih radnji koje smatraju potrebnim za nacionalnu bezbednost, čak i ako te mere zahtevaju kršenje dogovorenih tarifnih granica.
Kada je bivši američki predsednik Donald Tramp, pozivajući se na zabrinutost za nacionalnu bezbednost, uveo carine na uvoz čelika i aluminijuma, mnogi trgovački partneri SAD to su smatrali smokvinim listom za skrivanje protekcionizma i podneli žalbe WTO. Ali, odbijanje SAD da imenuje nove sudije u telo WTO za rešavanje sporova ostavilo je članice bez funkcionalnog mehanizma za rešavanje takvih sukoba.
Velika humanitarna cena
Sankcije na dobra su najefikasnije kada ih izrekne bukvalno ceo svet. Dobar primer tome su široke sankcije protiv Južnoafričke Republike 1980-ih koje su imale značajnu ulogu u ubrzavanju pada režima aparthejda.
Međutim, ako nisu gotovo pa univerzalne, trgovinske sankcije su često manje efikasne od očekivanog. Kako je Ričard Hanania naveo u analizi Instituta Cato 2020, trgovinske sankcije koje izrekne SAD „skoro uvek podbace u ispunjavanju ciljeva“. Dodatno, „sankcije imaju veliku humanitarnu cenu i ne da nisu efikasne, već su verovatno kontraproduktivne“.
Jedan od razloga što je to tako je činjenica da trgovci, ukoliko nije odluka celog sveta, lako preusmeravaju sankcionisana dobra preko trećih država. Iran je, na primer, uspeo da zaobiđe zapadne sankcije, kreiranjem sofisticirane mreže za šverc nafte. Na sličan način sankcionisana kineska dobra navodno i dalje dolaze na američko tržište jer kompanije iz Kine preusmeravaju izvoz preko država kao što su Vijetnam ili Meksiko.
„Flota u senci“ i „trgovine duhova“
Nakon invazije na Ukrajinu, koju je pokrenuo ruski predsednik Vladimir Putin februara 2022. godine, SAD i saveznici izrekli su trgovinske i finansijske sankcije Rusiji bez presedana, uključujući i zabranu izvoza tehnologije i vojne opreme. Oni su takođe uveli i ograničenje cene ruske nafte na 60 dolara po barelu sa ciljem sakaćenja ruske ekonomije i osiguranja spasa Evropi od politički destabilizujuće energetske krize.
Ove mere su uglavnom bezuspešne. Dok su finansijske sankcije naterale trgovce naftom da osiguraju brodove podesnim osiguravajućim paketima pre finaliziranja transakcija, cena ruske nafte nije pala ispod 60 dolara po barelu.
Do novembra 2023. porasla je do 84,20 dolara po barelu jer su ruske kompanije razne metode zaobilaženja zapadnih restrikcija poput prenaduvanih cena transporta i „flote u senci“ koju čini više do 100 starih tankera. U međuvremenu, više od milijardu dolara vrednih sankcionisanih dobara je navodno nestalo u vreme širenja ruske „trgovine duhova“.
Nadalje, zbog režima sankcija Rusiji došlo je do jačanja brojnih posrednika, pa su države poput Indije, Kine, Jermenije, Grčke, Turske, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Singapura na kraju postale „praonice“ za obradu ruske nafte i drugih sankcionisanih dobara. Kada je neka firma prepoznata i sankcionisana, nova kompanija sa novim imenom bi preuzimala njeno mesto. Jedna grčka kompanija je čak američkoj vojsci prodavala rusku naftu.
Rizici za sopstvene ekonomije
Sigurno je da su zapadne sankcije smanjile prihode Rusije i njen BDP, mada u manjoj meri nego što su se mnogi nadali. Ali, što se duže globalni finansijski sistem koristi kao sredstvo ekonomskog ratovanja, to će više vlada i kompanija iz trećih država tražiti alternative dolaru, evru i međunarodnom platnom sistemu SWIFT.
Iako sankcije mogu biti efikasna kratkoročna taktika, njihov učinak na ciljane strane obično jenjava vremenom, čak i dok se pritisak država koje ih sprovode povećava. Ako režim sankcija Rusiji značajno ugrozi dominaciju dolara na međunarodnim finansijskim tržištima, trošak za američke i globalne ekonomije mogao bi daleko da premaši njegove koristi.
