Bora Cvetković za „Vesti“: Poslednji fudbalski romantik

Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Bora Cvetković bio je fudbalski bambi zagrebačkog Dinama, Crvene zvezde i Askolija. Ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu, koji su pratili šampionat sredinom osamdesetih godina prošlog veka, dobro ga pamte kroz izveštaje radio reportera iz tada izuzetno popularne emisije „Vreme sporta i razonode“ kao Lane sa Korane.

Cvetković bi brzinom i konstitucijom bio lane i da Korana ne protiče kroz Karlovac. Odlikovao se laganim korakom, inteligencijom i osećajem za prostor. Sjajni napadač obeležio je period u kome je bio jedan od poslednjih fudbalskih romantičara. Mnogi su očekivali da će posle završetka karijere igračku prefinjenost ugraditi u trenerske uspehe.

Kao asistent tadašnjeg trenera crveno-belih Valtera Zenge osvojio je „duplu krunu“, ali odlučio je da se posveti radu s mlađim kategorijama. Njegova fudbalska školu na Bežanijskoj kosi uspešno radi desetak goddina i nosi prepoznatljivo ime „Lane“:

– Ne želim da radim u seniorskom fudbalu! Nemam više volje i energije. Ambicije su po tom pitanju nestale. Ima mnogo razloga. U našem fudbalu treneri moraju da razmišljaju i o stvarima koje ne spadaju u njihov deo posla, a često trpe i pritiske sa strane. Ne želim da budem deo toga, nisam za tu priču, pošto ne prihvatam te stvari. Ovde faktički niste trener i ne možete normalno da radite. Imam svoju školu fudbala i radim isključivo s decom do 11 godina i uživam u tome. U ovom uzrastu nema menadžera i niko ne vrši pritisak sa strane. Radim sa mojim prijateljem Sašom Đorđevim, koji ima veliko iskustvo u radu sa decom i dosta mi pomaže. Imamo oko 70 dece i zadovoljan sam kako sve funkcioniše. Pet generacija se takmiče u Sportbraders ligi, a jedna u ligi koju vodi FSS.

Cvetković ima zanimljivo mišljenje o današnjim i nekadašnjim šefovima stručnih štabova:

– Ogromna je razlika. U sadašnjem fudbalu trener je 80 odsto ekipe i najvažniji je u timu. Kad sam bio igrač nije bilo tako. Sad je treneru potrebna velika energija i da je 24 sata u fudbalu jer se bori sa raznim stvarima. Toliko je tu taktike, fizičke pripreme, stručni štab broji 10-15 ljudi.

Odlični napadač smatra da se fudbal mnogo promenio u odnosu na vreme kad je igrao:

– Način treninga je mnogo drugačiji. Fudbal se mnogo promenio naročito u fizičkom delu. Mnogo je brzine, trke, snage. Atletika je preuzela primat, u klubovima ima sve manje pravih majstora. Sve je posvećeno snazi i brzini. Teren je postao arena u kojoj se neprestano odvija ozbiljna i čvrsta borba. U moje vreme nije trebalo toliko da se trči kao danas i bilo je više prostora. Meni je to odgovaralo jer sam koristio brzinu, pošto konstitucijom nisam mogao da se suprotstavim snažnim defanzivcima. Danas je taj prostor mnogo sužen za napadače.

Počeo kao košarkaš

Vaš prvi sport u Karlovcu bila je košarka. Da li je to zbog Svetskog šampionata u Ljubljani, na kome je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju?

– Klinci iz moje ulice voleli su basket. U blizini kuće bila je škola, od ujutru do uveče bili smo na košarkaškom terenu. Zavoleli smo igru pod obručima. Bio sam član školske ekipe i nisam se odvajao od lopte. Bilo je talentovanih košarkaša među tim klincima. U mom rodnom gradu bila su dva košarkaška kluba, a Železničar je bio standardni član Druge lige. Divio sam se Krešimiru Ćosiću. Bio je sjajna ličnost, čovek koji je širio pozitivnu energiju i sportista za primer.

Na fudbalski teren ste došli neočekivano, sticajem okolnosti?

– Mnogi moji drugovi s košarke počeli su da igraju fudbal u Karlovcu, koji je bio jak drugoligaš. Bio sam jedan od najmlađih i onda bih na ulici ostajao sam. Prelomio sam i s njima krenuo na stadion. Imao sam sreću što je brigu o mlađim kategorijama u Karlovcu vodio Branko Čavlović Čavlek. On nam je bio i otac i majka potpuno okupiran fudbalom. Okupljao nas je i organizovao turnire u gradu, da oceni ko je talenat, za šta je imao sjajan osećaj. Vrlo brzo sam dobio poziv Dinama jer su me dugo pratili. Dočekao me je Zdenko Kobešćak, još jedan stručnjak za mlade fudbalere. Išao sam na turnir u Francusku i opravdao poverenje za selidbu u Zagreb.

Još brže ste ušli u prvi tim zagrebačkih „modrih“?

– Tadašnji trener Ivan Đalma Marković me pozvao na letnje pripreme u Austriju, pošto su bili povređeni Stjepan Deverić i Zlatko Cico Kranjčar. Snješko Cerin je otišao, a Drago Vabec je bio na zalasku karijere. Na pet utakmica sam postigao šest golova. Nisam znao da li sanjam ili mi se to stvarno dešava. Bilo je nestvarno i neverovatno da sam pozvan na pripreme, igram u prvom timu, i dajem golove. Bila je velika čast biti u društvu Zajeca, Marka Mlinarića, Pere Bručića, Mustedanagića… Odličan je to bio sastav. To mi je pomoglo da se nametnem i uklopim u ekipu.

Glas za eks-Ju

Šta mislite o zajedničkoj ligi na prostorima bivše Jugoslavije?

– Uvek sam za to! To bi bila izuzetan stvar za fudbal i mnogo interesantnija liga, da dođu Hajduk i Dinamo u Beograd ili Crvena zvezda i Partizan odu u Zagrebu, Split, Rijeku… Zvezda je prvi put otišla u Hrvatsku, kad smo igrali smo sa Zaprešićem. Meč je protekao mirno s velikim brojem ljudi iz Beograda. Regionalna košarkaša ABA liga je dobar pokazatelj da to može funkcionisati .

Neočekivano ste prešli u Crvenu zvezdu,zbog sukoba sa trenerom Ćirom Blaževićem?

– To je bio sudar dva principa, a ne pravi sukob. Odbio sam da igram ponovljeni meč s Vojvodinom u leto 1986. On je bio ljut i rekao da neko od nas dvojice mora da ode iz Dinama. Sutradan su u Zagreb došli Dragan Džajić i Vladimir Cvetković. Brzo i jednostavno smo se dogovorili. Mada mi je u tome pomogao i prelazak Milka Đurovskog u Partizan. U Beograd sam prihvaćen odlično. Da sam se dobro uklopio, govori i to što sam i danas u glavnom gradu. Mislio sam da među članovima velike četvorke nema bitne razlike. Međutim, dolaskom na „Marakanu“ video sam da je Zvezda je tada bila klub čije dimenzije ne možete da sagledate dok ne otvorite njena vrata. Krajem osamdesetih bila je jedan od većih i najbolje organizovanih u Evropi. Proveo sam dve kvalitetne sezone i postigao mnogo golova. Posebno sam bio efikasan u večitom derbiju na četiri meča sam zatresao mrežu. Utakmice koje nose visoki pritisak dodatno su me motivisale. Večiti derbi je nešto posebno. Njega čovek ne može da igra „pod ručnom“.

Predstoji novi sudar dve najkvalitetnije srpske ekipe?

– Želeo bih da vidim u derbiju dobar fudbal s puno golova. Oba rivala su dobro počeli sezonu, pogotovo u Evropi. Na obe strane ima nekoliko zanimljivih igrača, koji bi mogli da reše meč. U Crvenoj zvezdi su to Katai i Ivanić, ali i Ben čija mi se igra veoma dopada. Na drugoj strani, Rikardo je pokazao da je sjajan strelac, kome treba malo prostora da postigne gol.

Zvezdan veliki profesionalac

Zajedno sa bratom Zvezdanom osvojili ste titulu i Kup s Dinamom i tako postali deo jedne od najslavnijih generacija Zagrepčana:

– Kao stariji brat pružao mi je podršku. Živeli smo zajedno na stadionu kada smo došli u Dinamo. Vodio je računa o meni i imao veliki uticaj na moju karijeru. Bio je ozbiljniji i odgovorniji od mene, vredan i radan. Ja sam uvek voleo malo da vrdam. Imao je solidnu trenersku karijeru. Mnogo me je pogodila njegova smrt. Sve se desilo iznenada, ništa nije ukazivalo da ima zdravstvenih problema. Uvek je bio fizički besprekorno spreman.

Žal za olimpijskim zlatom

Sa reprezentacijom Jugoslavije bili ste učesnik Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1984. „Plavi“ su osvojili bronzu pošto su u polufinalu posle produžetaka poraženi od Francuske.

– Imali smo odličan tim sa Piksijem, Milkom, Katanecom, Baždarevićem, Radanovićem, Elsnerom i Mrkelom. Deverić i ja smo dali po pet golova i bili najbolji strelci turnira. Stvarno smo dobro odigrali, ali nije nam se dalo da pobedimo „galske petlove“. Izgubili smo posle produžetaka 4:2. Imali smo i dva igrača manje pošto smo isključeni Jovica Nikolić i ja zbog faulova na istom rivalu. Toga se i danas sećam, Ror je bio sa nama u duelu. Sad je trener u Francuskoj. Da smo taj meč dobili, sigurno bismo osvojili zlatnu medalju. Pred polazak na put selektor Ivan Toplak je u šalio rekao da će srušiti avion ako ne budemo među tri selekcije na pobedničkom postolju.

Napasti Portugal

Bivši reprezentativni napadač zadovoljan je partijama selekcija Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, koju predvodi njegov nekadašnji saigrač Dragan Stojković:

– „Orlovi“ su se dobro pokazali u prethodnim mečevima. Protiv Republike Irske nisu imali sreće, a odigrali smo do sada. Piksi je dobro skockao tim i verujem da će odvesti selekciju u Katar. O direktnom plasmanu odlučivaće duel u Lisabonu. Treba ih napasti ako treba i s tri špica jer će nam verovatno pobeda biti neophodna za direktan odlazak na Mondijal. Imamo dobre fudbalere, a posebno mi se sviđa Dušan Tadić.

Najžešće na Grbavici

Cvetković je bio nerešiva enigma za protivnike, ali bilo je i stadiona na kojima je voleo da gostuje:

– Družim se sa mnogim igračima Partizana sa kojima sam vodio velike bitke na terenu. Vlado Čapljić često navraća kod mene u balon, pijemo kafu i pričamo o fudbalu. Pošto je on deo karijere proveo u Željezničaru iz Sarajeva, setim se gostovanja na Grbavici, to bilo kao hodanje po vatri. Željo je uvek imao dobar tim, igrali su oštro. Ne sećam se da li sam ikada pobedio na tom stadionu. Nisam voleo ni gostovanja na splitskom Poljudu, mada sam dosta golova dao Hajduku.

‘

Druženje sa Draženom Petrovićem

Dok je igrao u Dinamu, Cvetković se družio s Draženom Petrovićem, najboljim koršakašem tog vremena:

– U Zagrebu su sredinom osamdesetih „cibosi“, dvostruki pobednici Kupa evropskih šampiona bili veoma popularni. Dolazili su na naše utakmice, mi smo išli na njihove, i tako smo se sprijateljili. Sa Draženom sam se često družio. Viđali smo se na nekom ručku, popili piće i uvek lepo ispričali. Nismo nikada odigrali partiju basketa ili fudbala, nismo imali vremena za to. Dražen je bio sportski gigant. Ono što je danas Novak Đoković, to je bio on u svoje vreme. Bio je veoma posvećen radu.

Tomislav Ivić najbolji trener

U karijeri je Cvetković imao vrhunske stručnjake. Trenirali su ga Ćiro Blažević, Velibor Vasović i Vlatko Marković, ali smatra da je najbolji Tomislav Ivić:

– Ivić je bio jedan od najboljih trenera u Evropi. Veliki mislilac i znalac. Bio je godinu dana u Dinamu. Ostavljao me je posle treninga da individualno radimo. Stalno je nosio tablu sa sobom na kojoj je crtao kretnje po terenu i pravio taktiku. Bio je fantastičan stručnjak, o svemu je razmišljao i vodio računa. Kod njega se sve znalo i nije govorio mnogo pre utakmice. S druge strane, Ćiro je bio vrhunski animator i motivator, uvek raguje na pravi način. Znao je da otera jednog ili dva igrača pred meč i tako podigne tenziju, napravi atmosferu i upali navijače. Bio je izuzetno popularan posle osvajanja titule koja se čekala 24 godine.

Poklon od Gerda Milera

U Kupa evropskih šampiona 1986/87, kada je Crvena zvezda savladala Real Madrid sa 4:2, Cvetković je bio najbolji strelac elitnog takmičenja. Protiv „kraljevskog kluba“ postigao je efektan gol i za odličnu partiju proglašen za najboljeg igrača meča. Od čuvenog Gerda Milera dobio je poklon:

– Izašli smo odvažno, verovali da smo bolji. Neverovatna atmosfera pred 100.000 ljudi na tribinama, navijači su nas nosili svih 90 minuta. Dali smo svi maksimum. To je razlog što smo pobedili jednog velikog protivnika. Ne dešava se to često. Čuveni golgeter me je izabrao za igrača utakmice. Kao nagradu sam dobio televizor. još ga čuvam u spavaćoj sobi. Radi, nije bio kod majstora! Veoma draga uspomena.

Zavoleo Askoli

Zašto ste brzo napustili Crvenu zvezdu?

– Tada je spuštena granica za odlazak sa 28 na 26 godina. Italija je bila interesantna. Tada je bilo teško ostvariti dobar transfer jer nismo bili na SP u Meksiku. Iz cele Jugoslavije tog leta prodali smo se Škoro, Katanec i ja. Imao sam predugovor s Brestom, ali je Askoli bio najkonkretniji. Bilo je tamo nekoliko izvanrednih fudbalera: Đordano, Agostini, Kazagrande, Fontolan, Pazalji… Imao sam tri dobre sezone i postigao više od 20 golova. Teško je bilo igrati u malom klubu. Ipak, i danas odem u Askoli, tamo imam kuću, lep grad nedaleko od mora.

Bodovi najvažniji

Cvetković je zadovoljan trijumfom crveno-belih od 2:1 protiv Brage, na startu grupne faze takmičenja u Ligi Evrope.

– Meč je bio tvrd i bez mnogo lepršavosti u igri. Međutim, najbitniji su osvojeni bodovi. Grupa je ujednačena po kvalitetu i svaka pobeda na domaćem terenu je izuzetno značajna. Pristup utakmici je bio dobar, mali pad koncentracije nastao je posle vođstva. Zbog toga je primljen gol. Ekipa nije pala posle toga već je nastavila da napada i zasluženo došla do trijumfa. Ivanić i Katai su još jednom potvrdili da su glavni oslonac ekipe.