„EU mora da shvati da bez SAD i NATO nema dogovora Beograda i Prištine“

Bez Vašingtona i NATO ne može biti sporazuma između Beograda i Prištine, izjavila je Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, i istakla da očekuje da će ambasador Ričard Grenel ponovo preuzeti inicijativu za organizovanje novog sastanka dve strane.

– Ja se iskreno nadam da će ambasador Grenel ponovo sazvati sastanak jer mislim da je do sada mnogo toga postignuto zahvaljujući njegovom angažmanu – od svih transportnih sporazuma do ukidanja taksi. Nemojte da se lažemo, takse su ukinute zahvaljujući naporima SAD i Grenela, a treba i dodati podršku malom Šengenu, pa sve do pokušaja organizovanja sastanka u Beloj kući – naglasila je Milić.

Sastanak zakazan za 27. jun u Beloj kući je propao, šta dalje možemo da očekujemo od poteza zvaničnog Vašingtona?

– I taj pokušaj je bio vrlo koristan, ogolio je mnoge stvari i olakšao dalje pregovore i zagovaranje dijaloga i formulizaciju odnosa koja će biti rezultat kompromisa. Ostaje da se vidi da li će to biti pre ili posle samita koji organizuju Francuska i Nemačka. Ohrabrujuće je što je zamenik pomoćnika Metju Palmer nedavno naglasio činjenicu da su upravo SAD suštinski doprinele ukidanju taksi, rekavši da EU i SAD nisu rivali, ali da je problem u tome što EU ne govori jedinstvenim glasom što pokazuje njenu podeljenost. Naglasila bih da bi Evropljani trebalo da imaju u vidu da su jedine uspešne politike zapadne međunarodne zajednice na Balkanu bile one koje su realizovali u saradnji sa SAD. Osim ekonomskog i političkog dela, ključni element sporazuma mora da ima bezbednosnu komponentu, kao i to ko će je sprovoditi. Predsednik Vučić je nedavno rekao da Srbija de fakto pregovara sa političkim Zapadom. Ključni faktor stabilnosti na Kosovu je Kfor, u okviru misije NATO pod Rezolucijom 1244. Bez obzira na sva trvenja Trampove administracije sa zemljama članicama NATO, SAD su ključna zemlja NATO i NATO je ključni bezbednosno-politički igrač za Zapadni Balkan. To je ono što Evropu diskfalifikuje kao ključnog igrača u rešavanju kosovskog pitanja. Bez SAD i NATO nemoguće je doći do održivog rešenja odnosa Beograda i Prištine, i neće se moći na adekvatan način realizovati i sprečiti negativni uticaji nekih drugih velikih sila na njegovu implementaciju.

Odmah po objavljivanju optužnice za ratne zločine Hašim Tači je naveo da Euleks nema više šta da radi na Kosovu. Kako to komentarišete i da li očekujete da će u slučaju odlaska Euleksa kosovska policija hapsiti optužene za ratne zločine?

– Euleks ima mandat do juna 2021. i ono što se zaboravlja jeste to da Euleks radi pod okriljem Rezulucije 1244 UN. Dosadašnji rad Euleksa i kosovskih institucija u procesuiranju i istraživanju ratnih zločina nad Srbima i drugim nealbancima je sramno loš. Vreme koje je Oliver Ivanović proveo u pritvoru to najbolje pokazuje. CEAS je kada je Kurti pobedio i izjavio da se Srbija nije suočila sa ratnim zločinima, reagovao i podsetio da se Srbija i te kako suočila – da je Hagu izručila šest aktivnih policijskih i vojnih generala, dva predsednika i da je na kraju zbog saradnje sa Haškim tribunalom izgubila i premijera Đinđića. S druge strane, 20 godina od kraja sukoba, Kosovo je to koje se uopšte nije suočilo sa svojim delom odgovornosti zloupotrebljavajući ulogu žrtve i vređa sve građane Srbije, pogotovo tvrdnjom da je borba OVK bila čista ko suza. Ako to nije negiranje zločina, ne znam šta je. Ružna je mrlja i što na tu vrstu negiranja zapadni komentatori ne reaguju, dok se Srbiji spočitiva negiranje genocida u Srebrenici iako Srbija i pored presude nije izašla iz UN i priznaje ih.

Ko god bude na vlasti na Kosovu suočiće se sa ogromnom političkom odgovornošću, pre svega preprekama kada je reč o optužnicama koje će podići specijalistička veća. Poručila bih kolegama iz civilnog sektora Kosova da je nemoguće reformisati sistem bezbednosti bez sprovođenja mera tranzicione pravde i odvajanja žita od kukolja. Uporno ponavljam da je Srbija neproporcionalno oštro kažnjena u odnosu na Kosovo za rat 1998-99, ako se uzme u obzir broj civilnih žrtava s obe strane i tokom NATO bombardovanja i da je Rezolucijom 1244 onemogućena da upravlja Kosovom. Pregovori o održivom rešenju moraju ovo imati u vidu i pretočiti to u njegov sadržaj. Sve drugo bi značilo da se kosovska nezavisnost nije stvarala na osnovu humanitarne katastrofe i represije Miloševićeg režima već iz drugih razloga.

EU je jasno stavila do znanja da dijalog i bez Tačija ide dalje. Šta očekujete od eventualnog susreta Hotija i Vučića?

– Treba podsećati mlađe generacije američkih donosioca odluka, a na evropske više ne računam, da je UN sud 2004. podigao optužnicu protiv tadašnjeg premijera Haradinaja. On je tada čak i od strane specijalnog tužioca Petersona ispraćen kao heroj, a iako mu je optužnica potvrđena, pušten je iz pritvora da učestvuje na izborima. Bez obzira na to šta mislim o Tačiju, nadam se da će mu biti potvrđena optužnica. Ovde su u pitanju dvostruki standardi delova zapadne međunarodne zajednice, poput analitičara Danijela Servera, za koje se ne sećam da su pozivali Haradinaja da ne učestvuje na izborima iako je bio optužen. Sad pozivaju Tačija da da ostavku ako optužnica bude potvrđena. Da li će u dijalogu biti Hoti ili neko drugi, za Srbiju nije toliko važno. Veoma je dobro što je Vučić rekao da ne pravi pitanje s kim se pregovora. U mnogim pregovorima kojima se sukobi završavaju učestvuju akteri sukoba, neretko i sa strašnim ulogama u sukobu.

Koliko dijalog zavisi od američkih izbora 3. novembra i od toga ko će biti u Beloj kući?

– Treba raditi na dugoročnom unapređenju saradnje SAD i Srbije, politike, ekonomije, saradnje u međunarodnim organizacijama bez obzira na to ko je na vlasti u SAD. Na primer, u Kongresu SAD je mnogo novih demokrata, koji nisu skloni vojnim intervencijama, oni na sukobe devedesetih neće gledati na način koji će otežavati unapređivanje odnosa. S druge strane, ne treba se zavaravati u pogledu očekivanjima u pregovorima u vezi s Kosovom. Dobro je da Srbija izlazi sa zahtevima za malim ustupcima, jer ono što tražimo jesu mali ustupci u pregovorima sa Prištinom. U tom smislu, ova administracija je promenila dugogodišnji nadstranački trend od 1999. i pokrenula taj zamajac unapređenja odnosa pokazivanjem razumevanja za nove okolnosti. Nadam se da će Grenel uskoro pokazati novu inicijativu i veoma je dobro što Srbija pokazuje spremnost da sa Belom kućom postigne dogovor. Amerika gleda svoje interese i u njenom interesu je da Srbija kao najveća zemlja u regionu, sa najvećom vojnom silom i velikom dijasporom, bude na njenoj strani pa se nadam da će tako i neka nova administracija gledati eventualni sporazum čak i ako se EU sad pobuni. Na duge staze, podrška Amerike nijednoj zemlji Evrope nije štetila u procesu evropskih integracija.